„ДНЕВНИК” НА ЛИЦУ МЕСТА: КАКО ФУНКЦИОНИШЕ СПЦ У ЕПАРХИЈИ ШВАЈЦАРСКОЈ Богомоља, али и парче отаџбине и родног краја

За првог свештеника 1969. године постављен је Драшко Тодоровић, а сада у Швајцарској постоји 10 црквених општина с тим  да  Цирих има две парохије. Карактеристично за сва места са изузетком Берна, Цириха и Сен Галена јесте да се богослужења обављају у уступљеним најчешће старокатоличким храмовима, који су прилагођени за ту сврху. 

– Пре но што смо направили цркву у Белпу служили смо у старокатоличком храму Светих Петра и Павла у Берну, у коју је на богослужења одлазио и свети владика Николај током студија – каже протојереј-ставрофор, архијерејски намесник за Швајцарску Станко Марковић, који је после завршетка Карловачке богословије и факултета у Берну, у главном граду Швајцарске 2000. године почео да богослужи. 

– Службу смо започињали пет минута пре поднева да бисмо је у 13 до 13.30 завршили. Поготово је било тршко зими када су се људи причешћивали и због тога се појавила жеља код нашег народа  за нечим својим. Нисмао успели да пронађемо цркву коју бисмо оправославили, па смо у разговору са архитектама  дошли на идеју да је саградимо из темеља. У том моменту било је то храбра одлука, али је господ помогао тако да смо уз трновит пут успели да подигнемо храм 2009. године у Белпу који је врло посећен. 

Осим бернског наменски грађеног храма у Швајцарској постоји још две богомоље у власништву Српске православне цркве на тлу Швајцарске. У Сен Галену је купљена фабрика коже и преуређена у капелу за богослужења. Тај потез био је посебно вредан хвале јер је реализован у време ратних збивања на нашим просторима.  Друга црква у власништву СПЦ је Успенски храм у Цириху, један од два у том граду. У питању је била новоапостолска црква која је откупљена  и прилагођена за богослужбене потребе. 

Старешина тог храма протојереј-ставрофор др Мирослав Симијоновић, некадашњи карловачки богослов, каже да су пре куповине изнајмљивали различите просторе за богосужења. 

– У јулу 2005. смо први пут ушли у тај објекат, а већ догодине крајем јула потписали смо уговор о кyповини. Нешто више од милион и по франка је коштао. То је била веома коректна цена. Реновирање још увек траје. Колико имамо пара толико радимо, али се трудимо да то буде духовна амбасада наше СПЦ – каже отац Симијоновић.

Храм Свете Тројице у Цириху, у ком служе некадашњи карловачки богослов протојереј Бранимир Петковић и јереј Ђорђе Лукић, пример је функционисања СПЦ у изнајмљеном простору. То је уједно и катедрални храм епископа швајцарског Андреја. 

– Храм је у власништву старокатоличке цркве, саграђен пре више од стотину година. Надамо да ће бити једног дана у нашој својини, али осећамо се као да смо у своме јер никаквих сметњи у богослужењу и раду немамо. Када смо га деведесетих преузели од Грка, пређашњих корисника, урађен је иконостас. Добро је посећен као и друге цркве у Швајцарској. Цирих има највише Срба у овој земљи и зато има два храма и пет свештеника.

Осим по изнајмљивању храмова, живот СПЦ у тој држави и уопште у дијаспори разликује се по много чему од оног у матици.                 
– Не знам  како је бити свештеник у матици, јер сам по завршетку факултета рукоположен у Цириху, али овде дефинитивно свештеници живе од служебника, што значи од богослужења – каже свештеник Петковић. – Приоритет нам је да народ долази на свете литургије и тако цркву одржава живом. Имамо ми и крштења, сахране, венчања, освећења, али на првом месту је да црква буде жива. Нама је у дијаспори црква пре свега богомоља у којој се молимо, али поред тога, она је парче отаџбине, родног краја одакле год да је неко дошао. Ми то осећамо и трудимо се да се у нашој сали људи сретну, причају, помогну једни другима... 

Како су изгледали пионирски кораци српских свештеника на тлу Швајцарске пре више деценија данас се може видети у случају најмлађе црквене општине на истоку те земље и њеног пароха јереја Ненада Бркића за кога у шали кажу да цркву вози у ауту. Парохија је посвећена Светом владици Николају, а редовна богослужења у њој су почела 2019. године.

Пре тога само се повремено служило. Након прекида у доба коронавируса,  редовни богослужбени живот настављен је  2021. године, од 1. октобара када јереј Ненад Бркић бива  постављен на место пароха.    

– Опслужујем  подручје од Циришког језера  преко кантона Гларус и целог кантона Граубинден до Сен Морица, што је најудаљенија тачка на којој ми верници живе. Три и по сата вожње потребно је од најсеверније до најјужније тачке парохије. Користимо католички манастир у Мелсу, а секундарно богослужбено место је у Везену. Добијемо временски оквир, поставимо богослужбене предмете, прилагодимо цркву нашим потребама, одслужим и онда све то склонимо као да нисмо били у њему. Манастир у Мелсу има свакодневне службе и зато је изазов на овом подручју организовати богослужбени живот. Посебан изазов ће бити за Васкрс јер се поклапају – прича отац Ненад.

Бркић се нада скором обезбеђењу сталног богослужбеног места било перманентним изнајмљивањем неког простора или градњом нове богомоље.  

– Ово је теренска парохија где је главни  циљ посетити наш народ, тј. куцнути на врата и попричати са људима. Највећи део њих је из Републике Српске, али свака породица је парохија за себе, која има посебне навике и обичаје. Пуно времена проводим у ауту. Ако посетим седам до осам домова дневно светећи водицу то је за мене интензиван дан, јер морам да превалим некад стотине километара – објашњава Бркић.

Све ове храмове, као и цркву Рођења Пресвете Богородице у Луцерну на челу са протојерејем Драганом Станојевићем, која функционише у изнајмљеној католичкој цркви, посетио је и у њима певао хор Карловачке богословије крајем јануара и почетком фебруара обогативши тако живот тамошњих парохијских заједница.