„DNEVNIK” NA LICU MESTA: KAKO FUNKCIONIŠE SPC U EPARHIJI ŠVAJCARSKOJ Bogomolja, ali i parče otadžbine i rodnog kraja

Za prvog sveštenika 1969. godine postavljen je Draško Todorović, a sada u Švajcarskoj postoji 10 crkvenih opština s tim  da  Cirih ima dve parohije. Karakteristično za sva mesta sa izuzetkom Berna, Ciriha i Sen Galena jeste da se bogosluženja obavljaju u ustupljenim najčešće starokatoličkim hramovima, koji su prilagođeni za tu svrhu. 

– Pre no što smo napravili crkvu u Belpu služili smo u starokatoličkom hramu Svetih Petra i Pavla u Bernu, u koju je na bogosluženja odlazio i sveti vladika Nikolaj tokom studija – kaže protojerej-stavrofor, arhijerejski namesnik za Švajcarsku Stanko Marković, koji je posle završetka Karlovačke bogoslovije i fakulteta u Bernu, u glavnom gradu Švajcarske 2000. godine počeo da bogosluži. 

– Službu smo započinjali pet minuta pre podneva da bismo je u 13 do 13.30 završili. Pogotovo je bilo trško zimi kada su se ljudi pričešćivali i zbog toga se pojavila želja kod našeg naroda  za nečim svojim. Nismao uspeli da pronađemo crkvu koju bismo opravoslavili, pa smo u razgovoru sa arhitektama  došli na ideju da je sagradimo iz temelja. U tom momentu bilo je to hrabra odluka, ali je gospod pomogao tako da smo uz trnovit put uspeli da podignemo hram 2009. godine u Belpu koji je vrlo posećen. 

Osim bernskog namenski građenog hrama u Švajcarskoj postoji još dve bogomolje u vlasništvu Srpske pravoslavne crkve na tlu Švajcarske. U Sen Galenu je kupljena fabrika kože i preuređena u kapelu za bogosluženja. Taj potez bio je posebno vredan hvale jer je realizovan u vreme ratnih zbivanja na našim prostorima.  Druga crkva u vlasništvu SPC je Uspenski hram u Cirihu, jedan od dva u tom gradu. U pitanju je bila novoapostolska crkva koja je otkupljena  i prilagođena za bogoslužbene potrebe. 

Starešina tog hrama protojerej-stavrofor dr Miroslav Simijonović, nekadašnji karlovački bogoslov, kaže da su pre kupovine iznajmljivali različite prostore za bogosuženja. 

– U julu 2005. smo prvi put ušli u taj objekat, a već dogodine krajem jula potpisali smo ugovor o kypovini. Nešto više od milion i po franka je koštao. To je bila veoma korektna cena. Renoviranje još uvek traje. Koliko imamo para toliko radimo, ali se trudimo da to bude duhovna ambasada naše SPC – kaže otac Simijonović.

Hram Svete Trojice u Cirihu, u kom služe nekadašnji karlovački bogoslov protojerej Branimir Petković i jerej Đorđe Lukić, primer je funkcionisanja SPC u iznajmljenom prostoru. To je ujedno i katedralni hram episkopa švajcarskog Andreja. 

– Hram je u vlasništvu starokatoličke crkve, sagrađen pre više od stotinu godina. Nadamo da će biti jednog dana u našoj svojini, ali osećamo se kao da smo u svome jer nikakvih smetnji u bogosluženju i radu nemamo. Kada smo ga devedesetih preuzeli od Grka, pređašnjih korisnika, urađen je ikonostas. Dobro je posećen kao i druge crkve u Švajcarskoj. Cirih ima najviše Srba u ovoj zemlji i zato ima dva hrama i pet sveštenika.

Osim po iznajmljivanju hramova, život SPC u toj državi i uopšte u dijaspori razlikuje se po mnogo čemu od onog u matici.                 
– Ne znam  kako je biti sveštenik u matici, jer sam po završetku fakulteta rukopoložen u Cirihu, ali ovde definitivno sveštenici žive od služebnika, što znači od bogosluženja – kaže sveštenik Petković. – Prioritet nam je da narod dolazi na svete liturgije i tako crkvu održava živom. Imamo mi i krštenja, sahrane, venčanja, osvećenja, ali na prvom mestu je da crkva bude živa. Nama je u dijaspori crkva pre svega bogomolja u kojoj se molimo, ali pored toga, ona je parče otadžbine, rodnog kraja odakle god da je neko došao. Mi to osećamo i trudimo se da se u našoj sali ljudi sretnu, pričaju, pomognu jedni drugima... 

Kako su izgledali pionirski koraci srpskih sveštenika na tlu Švajcarske pre više decenija danas se može videti u slučaju najmlađe crkvene opštine na istoku te zemlje i njenog paroha jereja Nenada Brkića za koga u šali kažu da crkvu vozi u autu. Parohija je posvećena Svetom vladici Nikolaju, a redovna bogosluženja u njoj su počela 2019. godine.

Pre toga samo se povremeno služilo. Nakon prekida u doba koronavirusa,  redovni bogoslužbeni život nastavljen je  2021. godine, od 1. oktobara kada jerej Nenad Brkić biva  postavljen na mesto paroha.    

– Opslužujem  područje od Ciriškog jezera  preko kantona Glarus i celog kantona Graubinden do Sen Morica, što je najudaljenija tačka na kojoj mi vernici žive. Tri i po sata vožnje potrebno je od najsevernije do najjužnije tačke parohije. Koristimo katolički manastir u Melsu, a sekundarno bogoslužbeno mesto je u Vezenu. Dobijemo vremenski okvir, postavimo bogoslužbene predmete, prilagodimo crkvu našim potrebama, odslužim i onda sve to sklonimo kao da nismo bili u njemu. Manastir u Melsu ima svakodnevne službe i zato je izazov na ovom području organizovati bogoslužbeni život. Poseban izazov će biti za Vaskrs jer se poklapaju – priča otac Nenad.

Brkić se nada skorom obezbeđenju stalnog bogoslužbenog mesta bilo permanentnim iznajmljivanjem nekog prostora ili gradnjom nove bogomolje.  

– Ovo je terenska parohija gde je glavni  cilj posetiti naš narod, tj. kucnuti na vrata i popričati sa ljudima. Najveći deo njih je iz Republike Srpske, ali svaka porodica je parohija za sebe, koja ima posebne navike i običaje. Puno vremena provodim u autu. Ako posetim sedam do osam domova dnevno sveteći vodicu to je za mene intenzivan dan, jer moram da prevalim nekad stotine kilometara – objašnjava Brkić.

Sve ove hramove, kao i crkvu Rođenja Presvete Bogorodice u Lucernu na čelu sa protojerejem Draganom Stanojevićem, koja funkcioniše u iznajmljenoj katoličkoj crkvi, posetio je i u njima pevao hor Karlovačke bogoslovije krajem januara i početkom februara obogativši tako život tamošnjih parohijskih zajednica.