ДАНАС СЕ ОБЕЛЕЖАВА 106 ГОДИНА ОД ПРИСАЈЕДИЊЕЊА ВОЈВОДИНЕ КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ Историјска одлука и симбол – 25. новембар: ГЛАС ВОЈВОЂАНСКИХ СРБА чуо се на Великој народној скупштини

После пробоја Солунског фронта и капитулације Бугарске, уследио је и преврат у Угарској. Аустроугарска монархија се крајем октобра 1918. године распала, а 3. новембра и капитулирала што је пружило Србима Војвођанима могућност да јавно изразе своја дуго потискивана национална осећања. У Новом Саду Српски политичари и родољуби су почели да се окупљају и организовано да делују већ почетком јесени 1918. године. Међу њима је покренуто питање формирања одбора који би по слому Аустроугарске преузео власт у граду, и из руку мађарске управе.

После пропасти Аустроугарске монархије у октобру 1918. године, регионе Банат, Бачку и Барању заузела је војска Краљевине Србије, а фактичку управу над тим подручјима преузели су локални војвођански Срби. Када је српска војска прешла Саву и Дунав већ су била формирана политичка тела по градовима и селима, односно народни одбори или већа. Први српски народни одбор основан је последњег дана октобра 1918. године у Великом Бечкереку, да би у наредним данима читав Срем, Банат, Бачка и Барања били прекривени низом таквих одбора. Прва званична седница Српског народног одбора у Новом Саду одржана је 3. новембра 1918. године. Они су имали задатак да припреме, политички организују и да објасне народу политичку борбу и циљеве, односно идеју присаједињења Краљевини Југославији, као и да дочекају српску војску, ослободе ове крајеве, а потом и да учествују у предстојећој Народној скупштини.

 Ослобођење Бачке, Баната и Барање створило је услове да народ изабере представнике за Велику народну скупштину, која је две семице касније, 25. новембра, у Новом Саду донела историјску одлуку о присаједињењу тих регија Краљевини Србији. Када је сазрела одлука да се организује Народна скупштина новосадски одбор, који је имао улогу средишње управе и на чијем челу се налазио Јаша Томић, вођа Српске народне радикалне странке у Војводини, расписао је проглас за сазив Народне скупштине Срба Буњеваца и осталих Словена у Војводини за 25. новембр 1918. године преко гласила „Српски лист”. Одбор је, између осталог, имао за циљ да припреми и организује изјашњавање српског и словенског живља о свом будућем статусу. Право гласа су добили сви пунолетни Срби и остали Словени, укључујући и жене. На дан 25. новембра 1918. године у Новом Саду се окупило 757 посланика из 211 општина Баната, Бачке и Барање (највише Срба – 578, затим 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, три Шокца, два Хрвата, али и шест Немаца и Мађара), међу њима и седам жена, што није било уобичајено за оно доба.

Велику народну скупштину отворио је гркокатолички прота Јован Храниловић као најстарији посланик по годинама. Посланици скупштине заступали су 211 општина из Баната, Бачке и Барање, а седници су присуствовали и представници Срема, чланови СНО Нови Сад, као и српски и француски официри који су се затекли у Новом Саду. Пошто је завршено конституисање Скупштине, председавање је преузео др Игњат Павлас, који је најавио Јашу Томића, председника СНО Нови Сад, као подносиоца главне одлуке. Јаша Томић се најпре краћим говором обратио овом историјском скупу, а потом је прочитао одлуке Скупштине. Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи донела је акламацијом одлуку о отцепљењу од Угарске и прикључењу Србији и изразила очекивање да ће доћи до стварања заједничке југословенске државе, те формирала Велики народни савет и Народну управу, као органе власти на простору Баната, Бачке и Барање. Дан раније, 24. новембра у Руми, у организацији тамошњег радикалског вође Жарка Миладиновића, одржан је Збор изасланика народних већа из Срема који је усвојио резолуцију у којој је изражена њихова воља да живе у јединственој југословенској држави, те затражено од загребачког Народног вијећа да убрза рад на уједињењу. У супротном, упозоравали су учесници Румског збора, Срем ће се непосредно прикључити Краљевини Србији.

Жене с правом гласа
Уље на платну „Велика народна скупштина у Новом Саду“ аутора Анастаса Боцарића приказује учеснике Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, међу којима је било и седам жена, које су осим Енглескиња и Финкиња, у то време, почетком 20. века једине имале право гласа што је било равно „инциденту“ и преседану у Европи. 

У градовима као што су Нови Сад, Панчево и Суботица на зборовима су изгласане жене за посланице Велике народне скупштине: Милица Томић (Нови Сад), Марија Јовановић (Панчево), Анастасија Манојловић, Олга Станковић, Марија Малагурски, Катица Рајшић и Манда Сударевић (Суботица). Оне су биле образоване, из угледних породица и од раније су биле политички ангажоване, а учествовале су и у скупљању помоћи за сиромашно становништво и радиле су у прихватним болницама. Биле су истакнуте боркиње за родну равноправност.

Захваљујући вештини српске дипломатије и вољи великих сила, окупљених на Конференцији мира у Паризу, већина војвођанских села и вароши чији су представници 25. новембра 1918. године изразили жељу да живе у сопственој националној држави нашла се унутар Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (ван њених граница остали су источни Банат и север Барање). Тако је у одајама Тријанонског дворца коначно завршен процес присаједињења Војводине Србији, чији је симбол и најзначајнији датум - 25. новембар.

С. Ковач