Студија случаја: Фридрих Мерц или о будућности истог

Осиромашени борбени нижи слојеви оптужују европске владе да не воде довољно рачуна о њима, а ове пак лавирају између јачања државе и слабљења друштва (и обрнуто), економије и демократије, глобализације и враћања у националне оквире, хришћанства и мултикултурализма, све то без неке дугорочније стратегије и у страху од нарасле популистичке деснице која прети да ће их изгурати са сцене. Занимљиво је, међутим, што се и партије центра које су претежно још увек на власти, али и надолазећи популисти, барем на речима залажу за оснаживање средњег слоја који је у протеклој деценији руиниран, док се богатство усисава и даље нагоре према онима најбогатијима, уз све више незадовољних.

Чак и власт у Немачкој, највећој и најуспешнијој европској економији, али где сваки пети Немац спада у сиромашне, све теже одржава главу изнад воде. То је на последњим регионалним изборима добрано искусила савезна канцеларка Ангела Меркел и зарад спасавања рејтинга владајуће ЦДУ који је у слободном паду надоле, одлучила је да се повуче са чела странке. Тако је у први план испливао Фридрих Мерц, најозбиљнији кандидат међу могућим наследницима Меркелове на челу њене Хришћанско-демократске уније. За лидера у ЦДУ он ће се борити против генералне секретарке странке Анегрет Крамп-Каренбауер и министра здравља Јенс Шпан. Анкете показују да Мерц ужива подршку око 49 одсто конзервативних гласача, Крамп-Каренбауерову подржава 32, а Шпана одсто њих.

Мерц се у интервјуу за прошлонедељни број најтиражнијег немачког листа “Билд” трудио да пробуди утисак скромности, упркос томе што је заправо богаташ који располаже знатном цифром на рачунима. Прошле године је зарадио преко милион евра бруто управљајући немачким огранком америчког инвестиционог фонда “Блекрок” - коме је веран већ више од деценије – а као адвокат радио је и за америчку фирму “Мајер Браун”, док приходе црпи и као члан управних одбора многих компанија. Годишњи извештаји показују да је у prеthodnom периоду зарадио у “Блекроку” 125.000 евра, у “Вепију” која производи тоалет папир 80.000, у приватној банци ХСБЦ 75.000, од аеродрома Келн-Бон инкасирао је 14.000 евра... 

Али не, не спада он у горњу класу или слој људи, тамо су они који су наследили новац, иметак или фирму и преостаје им само да уживају у животу, рекао је Мерц новинарима. Навео је и да је од својих родитеља научио шта чини припаднике средњег слоја: “Вредноћа, дисциплина, пристојност, поштовање и схватање да је потребно друштву нешто да се врати, ако ти је оно нешто приуштило”. Класна припадност је по њему питање става: онога што имаш у глави а не толико у yеpu, и то те сврстава у високи, средњи или нижи слој у друштву, без обзира у којим се круговима крећеш и колико заправо зарађујеш.  

Бесомучна трка за ширењем тржишта

Друштво средњег сталежа у коме се као добар живот распродаје оно што показују вечерњи ТВ програми једноставно више не постоји. Оно је уништено бесомучном трком за ширењем тржишта и глобализацијом, и економски поражено политиком којој су Фридрих Мерц и њему слични наклоњени. “Случај Мерц” је карактеристичан по упорном продавању пуке идеологије, злобници би рекли шарене лаже, у корист малог круга веома богатих људи који би да спасавају свет у коме живимо тако да све остане по старом. Да се у уским круговима одлучује о ресурсима, судбинама људи а пре свега токовима новца на овој планети.

Међутим, чињенице су тврдоглаве: статистички гледано кандидат за шефа ЦДУ на социјалној лествици уопште не спада у средњи слој, нити у “високи средњи слој” како он то сам процењује. Његов приход га сасвим прецизно сврстава у категорију “релативно богатих” у Немачкој, или у један проценат најбогатијих људи на свету. Будући вешт на речима, изоставио је причу о свом иметку и приватним авионима којима располаже, него је распредао о томе како ће поново вратити ЦДУ на удео од 40 процената бирачког тела. Како? Па тако што ће од ЦДУ направити једну много млађу, предузимљивију, зеленију и урбанију странку.

Она стара америчка изрека која гласи: где су ти паре ако си тако паметан, у Мерцовом случају би могла да се обрне: јеси ли стварно паметан када имаш толике паре - или ту има још нешто? Још на студијама је, каже, са својом првовенчаном супружницом “сваку марку окретао“, да би потом почео да гради каријеру с правничком платом која је могла да задовољи потребе породице са двоје деце. Ипак, карта га је кренула уз “малу помоћ” политике: најпре је постао шеф посланичке групе ЦДУ, а убрзо и члан надзорних и управних одбора осигуравајућих компанија, банака, Бундеслиге и чега све не.  

За то време, многи који су се држали начела да (њихов) квалитет мора да победи и да је довољно да се човек потруди е да би тај напор друштво изблагословило - остали су кратких рукава. И то много више њих од оних који су доспели на зелену грану: по тзв. yinijеvom коефицијенту којим се мери јаз, данас боље рећи провалија између високих и ниских примања, Немачка спада у индустријске земље у којима је од 2010. године тај јаз најбрже растао. То значи да све више постаје друштво изражених класних подела. То опет значи да онај ко жели да понуди нови друштвени уговор између “горњих 10.000” и оних у све тањем трбуху пирамиде, а при томе је будући шеф највеће странке у земљи, може да бира: или да говори истину и понуди план како да се те економске и социјалне разлике смање, или да манипулише и замагљује класне поделе.

Стара прича о квалитету који побеђује из 1990-тих, када је неолиберални модел још увек “радио посао”, данас може да прође једино код лаковерних. То не значи да управо таквих нема сасвим довољно. То знају политичари од заната, попут Мерца, најгласнијег пропагатора неолибералних реформи још од раних 2000-тих. Било би веома затуцано ако би се његов политички кредибилитет процењивао искључиво тако као да је он све што је у политици урадио чинио зарад личног богатства, али некако више одговара истини да данас више није довољно бити строг према себи и поштовати друге да би човек доспео у средњи сталеж. Није довољно бити вредан и имати став, него је потребно и имати критичко знање и утицати на то да се мењају прилике и неповољни трендови у друштву.

Реља Кнежевић