НАЈ­БО­ЉИ СРП­СКИ СПОР­ТИ­СТА СУТРА ПРО­ТИВ ПО­ПИ­РИ­НА У ТРЕ­ЋЕМ КО­ЛУ ВИМ­БЛДО­НА Ђо­ко­вић се све бо­ље кре­ће

Мо­ти­ви­шу Ђо­ко­ви­ћа по­бе­де, же­ља да не из­гу­би, али и пу­бли­ка, ко­ја је по­но­во има­ла не­ко­ли­ко ис­па­да. Ни­је то уоп­ште стра­но ка­да Ср­бин на Цен­трал­ном те­ре­ну игра про­тив не­ког од до­ма­ћих игра­ча.

– Ни­је хтео да ме по­гле­да ка­да сам му се обра­тио, гле­дао је у те­ле­фон. Ме­ни се го­то­во сва­ки меч де­ша­ва­ју си­ту­а­ци­је ко­је су не­по­жељ­не. У 95 од­сто слу­ча­је­ва то то­ле­ри­шем – ре­као је Но­вак.

Ни­су то не­у­о­би­ча­је­не си­ту­а­ци­је.

– То је не­што што је са­свим нор­мал­но. Љу­ди су ту, пла­ти­ли су кар­ту, стра­стве­ни су, же­ле да про­тив­ник по­бе­ди, да ти ис­пад­неш... То је ствар лич­ног из­бо­ра и њи­хо­во пра­во. Ме­ђу­тим, кад не­ко пре­ђе ли­ни­ју спорт­ског по­на­ша­ња – ре­а­гу­јем. Та­кав сам цео жи­вот и би­ћу до кра­ја ка­ри­је­ре. Не­ћу до­зво­ли­ти да ме не­ко про­во­ци­ра, по­ни­жа­ва и ома­ло­ва­жа­ва. Сва­ко­га ћу да по­гле­дам у очи и мир­но спа­вам. Ка­да се не­ко­ме су­прот­ста­вим, за­ни­мљи­во је ка­ко ве­ћи­на, го­то­во сви, са­мо спу­сте гла­ве. Сва­ко је хра­бар ка­да ни­је па­жња на ње­му или њој – ја­сан је био срп­ски те­ни­сер.

По­том се вра­тио на ко­мен­та­ри­са­ње ми­ну­лог ду­е­ла.

– Ни­сам се та­ко до­бро осе­ћао, по­го­то­во у тре­ћем се­ту. Али, има­те те­шке да­не ка­да се је та­ко. Мно­го за­ви­си и од про­тив­ни­ка. Џеј­коб је играо до­бро и на­те­рао ме да се по­тру­дим за по­бе­ду. Не­ћу да тра­жим би­ло ка­кве из­го­во­ре за ло­ши­ју игру. Што се ме­не ти­че, ми­слим да сам не­ке ства­ри по­чео да ра­дим бо­ље. Бо­ље се кре­ћем, на­дам се да ћу из да­на у дан и ме­ча у меч би­ти све бо­љи. Ви­де­ће­мо шта ће би­ти да­нас про­тив По­пи­ри­на– на­вео је Но­вак.

В. М. Пе­тро­вић

По­ро­ди­ца за сна­гу

Док је Но­ва­ко­ва ћер­ка Та­ра с три­би­на пра­ти­ла ње­гов ду­ел про­тив Бри­тан­ца, син Сте­фан му је стан­дард­ни спа­ринг парт­нер на тре­нин­зи­ма.

– Тај осе­ћај да ње­га ви­дим, да га имам уз се­бе, као и ћер­ку, не­што је што ми је ве­о­ма по­себ­но и је­дин­стве­но. Бу­ди до­дат­ну мо­ти­ва­ци­ју, а и да­је ми мир и спо­кој. Мо­го је тен­зи­је то­ком гренд сле­мо­ва. Стал­но је не­ки при­ти­сак. Стал­но се не­где иде, ра­ди, жу­ри... По­др­шка и при­су­ство мо­је де­це и же­не су не­за­мен­љи­ви. За­хва­лан сам што сам ту – по­ру­чио је Ђо­ко­вић.