NAJ­BO­LJI SRP­SKI SPOR­TI­STA SUTRA PRO­TIV PO­PI­RI­NA U TRE­ĆEM KO­LU VIM­BLDO­NA Đo­ko­vić se sve bo­lje kre­će

Mo­ti­vi­šu Đo­ko­vi­ća po­be­de, že­lja da ne iz­gu­bi, ali i pu­bli­ka, ko­ja je po­no­vo ima­la ne­ko­li­ko is­pa­da. Ni­je to uop­šte stra­no ka­da Sr­bin na Cen­tral­nom te­re­nu igra pro­tiv ne­kog od do­ma­ćih igra­ča.

– Ni­je hteo da me po­gle­da ka­da sam mu se obra­tio, gle­dao je u te­le­fon. Me­ni se go­to­vo sva­ki meč de­ša­va­ju si­tu­a­ci­je ko­je su ne­po­želj­ne. U 95 od­sto slu­ča­je­va to to­le­ri­šem – re­kao je No­vak.

Ni­su to ne­u­o­bi­ča­je­ne si­tu­a­ci­je.

– To je ne­što što je sa­svim nor­mal­no. Lju­di su tu, pla­ti­li su kar­tu, stra­stve­ni su, že­le da pro­tiv­nik po­be­di, da ti is­pad­neš... To je stvar lič­nog iz­bo­ra i nji­ho­vo pra­vo. Me­đu­tim, kad ne­ko pre­đe li­ni­ju sport­skog po­na­ša­nja – re­a­gu­jem. Ta­kav sam ceo ži­vot i bi­ću do kra­ja ka­ri­je­re. Ne­ću do­zvo­li­ti da me ne­ko pro­vo­ci­ra, po­ni­ža­va i oma­lo­va­ža­va. Sva­ko­ga ću da po­gle­dam u oči i mir­no spa­vam. Ka­da se ne­ko­me su­prot­sta­vim, za­ni­mlji­vo je ka­ko ve­ći­na, go­to­vo svi, sa­mo spu­ste gla­ve. Sva­ko je hra­bar ka­da ni­je pa­žnja na nje­mu ili njoj – ja­san je bio srp­ski te­ni­ser.

Po­tom se vra­tio na ko­men­ta­ri­sa­nje mi­nu­log du­e­la.

– Ni­sam se ta­ko do­bro ose­ćao, po­go­to­vo u tre­ćem se­tu. Ali, ima­te te­ške da­ne ka­da se je ta­ko. Mno­go za­vi­si i od pro­tiv­ni­ka. Džej­kob je igrao do­bro i na­te­rao me da se po­tru­dim za po­be­du. Ne­ću da tra­žim bi­lo ka­kve iz­go­vo­re za lo­ši­ju igru. Što se me­ne ti­če, mi­slim da sam ne­ke stva­ri po­čeo da ra­dim bo­lje. Bo­lje se kre­ćem, na­dam se da ću iz da­na u dan i me­ča u meč bi­ti sve bo­lji. Vi­de­će­mo šta će bi­ti da­nas pro­tiv Po­pi­ri­na– na­veo je No­vak.

V. M. Pe­tro­vić

Po­ro­di­ca za sna­gu

Dok je No­va­ko­va ćer­ka Ta­ra s tri­bi­na pra­ti­la nje­gov du­el pro­tiv Bri­tan­ca, sin Ste­fan mu je stan­dard­ni spa­ring part­ner na tre­nin­zi­ma.

– Taj ose­ćaj da nje­ga vi­dim, da ga imam uz se­be, kao i ćer­ku, ne­što je što mi je ve­o­ma po­seb­no i je­din­stve­no. Bu­di do­dat­nu mo­ti­va­ci­ju, a i da­je mi mir i spo­koj. Mo­go je ten­zi­je to­kom grend sle­mo­va. Stal­no je ne­ki pri­ti­sak. Stal­no se ne­gde ide, ra­di, žu­ri... Po­dr­ška i pri­su­stvo mo­je de­ce i že­ne su ne­za­men­lji­vi. Za­hva­lan sam što sam tu – po­ru­čio je Đo­ko­vić.