"ДНЕВНИКОВ" РАЗГОВОР
Војводина је машинерија, она се не одбија ИНТЕРВЈУ: ВЛАДАН МАТИЋ, НОВОПОСТАВЉЕНИ ТРЕНЕР НОВОСАДСКИХ РУКОМЕТАША
Нови тренер Рукометног клуба Војводина говорио је опширно за „Дневник” о очекивањима и плановима у редовима српског шампиона.
Владан Матић, искусни стручњак и носилац националног признања за освојене медаље са ререзентацијом Југославије (бронзе на СП 1999. и 2001), сео је на изузетно захтевну клупу Рукометног клуба Војводина, где је увек под лупом јавности, посебно навијача који су навикнути на трофеје у последњих 11 година.
Очекује се да ће Матић донети нову енергију и стратегију тиму, а шта је то пресудило да се врати у српски рукомет и лати посла у српском шампиону, за Дневник је рекао:
– Не тако давно сам отишао из српског рукомета и вратио се у Мађарску, где ми је породица, пронашао клуб у тамошњој првој лиги. Војводина се, једноставно, не одбија. Водећи Металопластику прошле године у финалу плеј-офа и играјући првенствене утакмице против њих, видео сам да је то машинерија за српске услове, развија се и расте, у последњих 10 година суверено доминира српским рукометом. Освојили су и Куп Европе. Није било шансе да се то одбије, поготово што сам стациониран у Сегедину, тамо ми живе два сина и супруга. Сегедин је на сат и по од Новог Сада – рекао је за Дневник Матић.
Какви су ваши први утисци о клубу и организацији?
– Војводина је један од ретких клубова који има дворану у свом власништву и у склопу ње канцеларије, просторије за опоравак и све пропратне ствари. Све то јако лепо функционише. Неке играче из екипе познајем и лично, попут Милана Јовановића и Миљана Пушицу. Остале сам гледао кроз снимке и међусобне утакмице. Ради се о једном изузетно квалитетном тиму.
Колико ће вам искуство из мађарског рукомета помоћи у раду са Војводином?
– Оно што одликује моје прошле екипе су култура тренинга и дисциплина. Ништа им није тешко, увек раде на максимуму, без обзира на то да ли је у шест ујутру или 10 увече. Увек су вољни за рад, што бих волео да видим и овде, да направимо позитивну атмосферу. Рад у иностранству одликује огроман професионализам и није било проблема у односу према раду.
Сегедин највећи изазов
Шта бисте издвојили као свој највећи тренерски изазов до сада?
– Почетак у Сегеду био је највећи изазов, кад сам из патика дошао на тренерско место. Првих неколико месеци су били највећа школа. Издвојио бих и рад у Цељу, са четири аса и 14 голобрадих младића. За те две и по године су сви постали светски играчи, што ми је за понос.
Да ли планирате да задржите постојећи систем игре или ћете уводити нове тактичке замисли?
– Војводина има и главу и реп. Мој претходник Борис Ројевић је то добро поставио, не треба измишљати топлу воду. У току сезоне, како одмичу утакмице, оно што треба да се коригује, кориговаћемо. Два тренинга сам одрадио. Постепено ћу се укључивати у рад екипе, Милутин Лучић ће то да уради како треба на прелазу, па ћемо да се спремимо за наредне изазове.
Који су ваши краткорочни, а који дугорочни циљеви са екипом имајући у виду да сте потписали на две и по године?
– Војводина је последњих 11 година суверени владар на овим просторима, али се појавио „пројекат Партизан", који први пут озбиљно угрожава амбиције и у овом тренутку су у предности, што не значи да треба да препустимо трон. Напротив, треба да задржимо шампионску титулу и куп вратимо у Нови Сад. Лепо је то што се вратио Партизан, али бих волео и да се дигне Металопластика, Црвена звезда, Раднички из Крагујевца, Пролетер да се врати у Прву лигу, да рукометни центри поново дишу. Од тога би имали користи сви. Појавио се Партизан и већ су се воде узбуркале.
Велика улога Ројевића
Која је улога тренера у развоју клуба, не само кроз резултате, већ и кроз стварање победничке културе?
– У Татабањи сам имао мисију од седам година где смо дошли на корак од фајнал-фора. Иста прича као и са Ројевићем и Војводином. Мало засићење и то је то. Имао је велику улогу у развоју клуба, бројним титулама, непроспаваним ноћима. Све је то машинерија. Тренер је ту да води играче, руководство да планира... Мора све да функционише јако добро.
Тек сте стигли, да ли вам је управа предочила планове?
– Тешко је када си првак и у јуну доводиш играче. Планира се најмање пола године раније. У рукомету су велике ствари планирање и селекција. Зато ми се много свиђа НБА систем драфта, улагања и резултати. Мораш да будеш паметан, предвиђаш будућност, а ово око нас је како испадне. Јевтић и Вујин су као она двојица из Мапет шоуа, "чичице" који дирају све око себе, имају много позитивне енергије. За сада их обожавам, видећемо за даље. Наравно, ту је и неко ко финансира то све.
Шта је кључно да би Војводина задржала примат у домаћем рукомету?
– Па, да момци верују да су они способни да то ураде. После два пораза од Партизана повукли су се корак уназад. Нисам био ту, али читајући медије, утисак је био да се превише траже појачања. Увек сам прихватао да радим са оним што имам у рукама. Располажем врло квалитетним играчима на свим позицијама.
Дарко и Марко као мотивација
Шта вас највише мотивише у раду са екипом као што је Војводина?
– Мотивишу ме Дарко Јевтић и Марко Вујин. Та енергија, симбиоза, комбинација ватре и воде. Каријеру нисам градио у Србији, већ у иностранству. Имао сам, потом, несрећни период у репрезентацији... Хоћу да докажем да сам добар стручњак, квалитетан човек и педагог. Добио сам много похвала од свих за последње две године у Шапцу, да је моје понашање на терену и ван терена било за пример. То ћу наставити и овде, такав сам и тиме би требало да се водимо, да у овај посрнули спорт удахнемо нови живот и вратимо га на старе стазе. Мало је утопистички, али то је то.
Колико је реално очекивати искорак у европским такмичењима у наредној сезони?
– Није то тако далеко од европског миљеа. Чини се близу, али је у питању још неколико милиона евра, да бисмо на свакој позицији имали по два врхунска играча. И овај кадар за Европску лигу је сасвим коректан. Сећам се, са Татабањом ми је недостајала једна утакмица да одем на фајнал-фор. Играли смо нерешено у Берлину, победили Хановер са Ортегом у гостима, Нексе побеђивали 10 разлике...
Колико ће бити важна улога младих играча?
– Треба ми мало времена да упознам све. У клубу који се бори за трофеје, тешко је тренеру да се одлучи да пружи шансу младима, али је сигурно то да ћемо сваки тренутак користити да их гурнемо у ватру, како би се развили. Искористио бих искуство из Цеља, треба их мало истрпети, те грешке које нису намерне. Сваки минут ће им значити и грешке ће полако елиминисати, како би постали оно што буду и одужили се Војводини, али и Војводина њима.
Какву поруку бисте упутили навијачима Војводине, шта могу да чекују од екипе под вашим вођством?
– Надам се да ће навијачи видети стару Војводину, полетну, добру, са добром одбраном и лаким головима, са радошћу... Дошло је до застоја, такав је живот и надам се да ћу играчима вратити веру, да буду срећни на терену. Ако буду такви, биће срећни и навијачи и клуб и ја – категоричан је Владан Матић.
Репрезентација, грешка у каријери
Радили сте и са репрезентацијом Србије – колико вам је то искуство помогло у професионалном развоју?
– Ружно је рећи, али једна од ретких грешака у мом животу. Повукла ме част да дођем на кормило тима, тајминг је био погрешан, нисам се најбоље снашао. Повукао сам се после кратког времена, јер нисам желео да ступам у конфликт са неким и умањујем нечију снагу. Није ми се свидела комуникација у Савезу и њихови ратови. Упао сам у тај вртлог и зато сам се одлучио на непопуларан потез – да се повучем.
Ослања се на своју филозофију
Да ли имате неки тренерски узор или филозофију коју пратите у свом раду?
– Немам тренерске узоре, али кроз јаке супарнике који на клупама имају јаке стручњаке, кроз анализу направи се неки систем. Како се мењају правила, тако мораш да прилагођаваш свој систем. Помало покупиш од Пастора, Ћавија Пасквала, Ортеге... Исто је значајно и искуство у мађарској репрезентацији. Све време тражиш своју филозофију. У глави сам је створио. Нити је скандинавска, нити балканска, нити шпанска. То је моја школа, покушавам да је пренесем на терен и за сада то лепо функционише.
