ТАМАРА МАЛЕШЕВ, АУТОРКА КЊИГЕ „КРУГОВИ БЕРЛИНА 1936“ ЗА „ДНЕВНИК”: Југословени нису поздравили Хитлера

Док је човек ударио дланом о длан, барем се нама тако чини, пролетело је више од 30 година од времена када је Тамара била у напону спортске снаге.

Животни пут одвео ју је касније у САД, где данас, у Кливленду, живи и ради у сфери здравственог осигурања, али и где је почела да гради неку нову, условно речено – каријеру, пишући и стварајући спортско, историјско, а фактографско штиво за нека нова покољења.

Ових дана, у Београду и Новом Саду, одржана је промоција енглеског и српског издања књиге Тамаре Малешев „Кругови Берлина 1936.“, која расветљава судбине атлетичара Краљевине Југославије, који су учествовали на 11. Олимпијским играма у том немачком граду.

Издала ју је Академска књига из Новог Сада, а оно што је мало познато, а ауторка књиге је на то подсетила, јесте да су ондашњи репрезентативци наше земље одбили да на свечаном отварању Игара поздраве нацистичким поздравом вођу Трећег рајха Адолфа Хитлера.

- Иако сам покушавала да се бавим том професијом, никада нисам била много добар новинар – рекла је, у разговору за „Дневник“, Тамара Малешев. – Иако је мој отац Павле у тој сфери изградио велико и значајно име, ја сам била превише срамежљива. Књига коју сам написала родила се из љубави према историји и статистици, јер волим тачност. Пре 15 година основала сам, на Фејсбуку, страницу Атлетски савез Југославије, чији сам и данас администратор. Од тада, успела сам да прикупим преко 4.000 фотографија и негде око 200 видео-записа, надајући се да ће тај простор да постане интерактиван и да ће људи више да пишу. Међутим, углавном су се ређали тзв. "лајкови“, иако сам очекивала нешто више. Но, добро, успела сам да прикупим чини ми се највећу архиву атлетике у читавом свету, па данас новинари и аутори неких књига посете мој сајт, „мазну“ неке фотографије с њега, а без потписивања извора и то ме страшно нервира.

На књижевој вечери подовом промоције књиге Тамаре Малешев, одржаној на броду „Цепелин“, на којој су говорили и њен тренер, некада селектор наше атлетске репрезентације Ференц Камаси, професор спорта и програмски директор Асоцијације спортских ветерана Добривоје Антонић, домаћин Књижевног фестивала „Разговори о љубави према читању“ Ђорђе Рандељ и власница издавача, Академске књиге, Бора Бабић, чуле су се многе изузетно занимљиве ствари. Међу њима је и она која се тиче могућег настанка филма, који би настао на основу Тамарине књиге, а који би, попут популарног остварења „Монтевидео, бог те видео“, могао да доспе на велико платно. Присутни су то поздравили громогласним аплаузом, што довољно говори о њиховом размишљању на ову тему.

Вратила се наша саговорница на мотиве који су је инспирисали да напише књигу „Кругови Берлина 1936“.

- Пре десетак година, можда и више, припремала сам неке објаве за Игре одржане 1936. године у Берлину и дошла до закључка да се за барем половину атлетичара који су бранили боје Краљевине Југославије, не зна податак када су умрли – уз њихово име и презиме стоји само цртица. Контактирала сам тада наше највеће статистичаре који су ми рекли да немају појма и да, ако хоћу, сама потражим и дођем до тих података. И решила сам да то урадим. Почела сам са Флором Хофман, за коју сам нешто више покушала да сазнам по јеврејским општинама... Рођена је у Сарајеву – никада нису чули за њу, исто је било и у Београду, а највише ме је зачудило то што се исти случај поновио и у Јерусалиму. Тада сам се обратила Холокауст музеју у Вашингтону, који ми је послао скенирана сва њена документа, пошто је, 1944. године, бежећи од Немаца из Београда, аплицирала за избегличку визу у Аустрију, где су јој и корени.

Како Тамара каже, тада се отворила својеврсна „Пандорина кутија“.

- Следећи је на ред дошао Ване Ивановић, за којег, до тада, никада нисам чула. Прочитала сам његову аутобиографију и из ње сазнала да наши спортисти у Берлину нису поздравили Хитлера. То нисам знала, а мој тата је био на три олимпијаде, ја сам била учесник ОИ у Барселони 1992. године и у нашој породици о Играма се све знало. Док сам расла, васпитавана сам у олимпијском духу, па сам пожелела да проверим тај, најблаже речено, неочекиван податак. Сва срећа што је Народна библиотека у Београду скенирала сва могућа документа, па сам могла да прочитам „Политику“, „Време“ и „Правду“, наше ондашње највеће новине. И заиста, додуше у само једној краткој реченици, пронашла сам податак да делегација из Југославије није упутила нацистички поздрав вођи Трећег рајха.

У послератној Југославији тај чин нико ни у траговима није спомињао.

- Посебно ме је излуђивало то што не постоји ни једна фотографија са свечаног отварања Олимпијаде у Берлину. Почела сам сама да их тражим по европским музејима и библиотекама, чак сам добила и слику са Тајвана, а онда ми се јавио синовац бацача кугле Алексе Ковачевића и, када сам схватила да то време уопште није обрађено ни са спортског, ни са историјског, нити фактографског поља, решила сам да кренем у озбиљно истраживање. Оно је потрајало десетак година, а што се самог писања тиче, то је било много лакше.

Неминовно се поставило питање да ли Тамара Малешев намерава да напише још неку књигу, пошто јој то, очигледно, иде од руке и има талента за списатељство.

- Типови који су били у Берлину 1936. године били су стварно интересантни – јасна је Тамара. – Уколико прочитате моју књигу, моћи ћете и сами у то да се уверите. Имали су бурне животе и припадали првој генерацији после Првог светског рата, а били су, по мом уверењу, срећни што су Југословени. Тада није било авионских линија, већ се путовало возом или бродом, али су они стизали на сва такмичења. Имали су велику енергију, студирали су и радили и по свему били изузетни. Не знам о коме бих сада писала, јер ту изузетност не препознајем, осим, можда, о мојој генерацији. У том случају, мораћу да седнем са свим учесницима, али то, опет, повлачи одређене политичке конотације за које не знам да ли сам спремна.

Интересантно је то што је Тамара Малешев такође била олимпијска и учествовала је на Играма 1992. године у Барселони, које су у у нашој земљи остале запамћене по томе што спортисти из овог поднебља нису били на свечаном отварању и затварању, у њихову част није била интонирана наша химна, нити су имали право да наступају под државном, тада југословенском заставом.

- Можда сам и у томе, вероватно подсвесно, пронашла мотив да напишем књигу „Кругови Берлина 1936.“, јер постојала је нека сличност између те две олимпијаде. За Берлин сам, практично, пронашла само две кратке изјаве, ону Јована Микића Спартака и Ванета Ивановића. И помислила сам како смо били исти. Ни њих, а ни нас, нико није питао о томе како нам је било на Играма, како смо се осећали, да ли смо имали проблема, већ су се сви бавили резултатима, пласманима, медаљама и сличним стварима. Сви смо били млади и људима је најважније било то да одемо у Барселону и спасемо, из нашег угла, ту олимпијаду. Јер, да смо тада бојкотовали Игре, постојала је бојазан да ће нам бити уведене дуже санкције и да ће да нас избаце из читавог система.

Скоком у време садашње, занимљива је прича о актуелном атлетском тренутку у Србији. Рекорд Тамаре Малеве у скоку увис од 192 цм, био је важећи пуних 38 година, а сада је на делу нова генерација атлетичарки, коју предводе Ивана Шпановић и Ангелина Топић.

- Тај мој резултат је био и европски јуниорски рекорд, а да за тај податак практично нико није ни знао. Пре десетак година добила сам диплому од Светске атлетике (ИААФ) тим поводом. Била сам у Орегону да гледам финале Дијамантске лиге и пратила сам Ивану и Ангелину и заиста мислим да ће мала Топићева ове године да узме медаљу на олимпијди у Паризу. Она је ментално изузетно јака, њен отац Топ (Драгутин Топић, оп. А. П.) ради супер са њом, има јако добре услове и спонзоре, па је све онако како и треба да буде. У неко моје време, све то било је безвезе, јер смо имали источни блок, у којем је, шаком и капом, било пуно допинга. Данас је то много теже, јер постоје биолошки пасоши и лакше се открива коришћење недозвољених средстава. Реално сам стигла до својих јуниорских достигнућа, али много више нисам могла да урадим, барем не у скоку увис. Можда сам већу прилику имала у троскоку, али то је већ нека друга прича – завршила је Тамара Малешев.

Александар Предојевић