TAMARA MALEŠEV, AUTORKA KNJIGE „KRUGOVI BERLINA 1936“ ZA „DNEVNIK”: Jugosloveni nisu pozdravili Hitlera

Dok je čovek udario dlanom o dlan, barem se nama tako čini, proletelo je više od 30 godina od vremena kada je Tamara bila u naponu sportske snage.

Životni put odveo ju je kasnije u SAD, gde danas, u Klivlendu, živi i radi u sferi zdravstvenog osiguranja, ali i gde je počela da gradi neku novu, uslovno rečeno – karijeru, pišući i stvarajući sportsko, istorijsko, a faktografsko štivo za neka nova pokoljenja.

Ovih dana, u Beogradu i Novom Sadu, održana je promocija engleskog i srpskog izdanja knjige Tamare Malešev „Krugovi Berlina 1936.“, koja rasvetljava sudbine atletičara Kraljevine Jugoslavije, koji su učestvovali na 11. Olimpijskim igrama u tom nemačkom gradu.

Izdala ju je Akademska knjiga iz Novog Sada, a ono što je malo poznato, a autorka knjige je na to podsetila, jeste da su ondašnji reprezentativci naše zemlje odbili da na svečanom otvaranju Igara pozdrave nacističkim pozdravom vođu Trećeg rajha Adolfa Hitlera.

- Iako sam pokušavala da se bavim tom profesijom, nikada nisam bila mnogo dobar novinar – rekla je, u razgovoru za „Dnevnik“, Tamara Malešev. – Iako je moj otac Pavle u toj sferi izgradio veliko i značajno ime, ja sam bila previše sramežljiva. Knjiga koju sam napisala rodila se iz ljubavi prema istoriji i statistici, jer volim tačnost. Pre 15 godina osnovala sam, na Fejsbuku, stranicu Atletski savez Jugoslavije, čiji sam i danas administrator. Od tada, uspela sam da prikupim preko 4.000 fotografija i negde oko 200 video-zapisa, nadajući se da će taj prostor da postane interaktivan i da će ljudi više da pišu. Međutim, uglavnom su se ređali tzv. "lajkovi“, iako sam očekivala nešto više. No, dobro, uspela sam da prikupim čini mi se najveću arhivu atletike u čitavom svetu, pa danas novinari i autori nekih knjiga posete moj sajt, „maznu“ neke fotografije s njega, a bez potpisivanja izvora i to me strašno nervira.

Na književoj večeri podovom promocije knjige Tamare Malešev, održanoj na brodu „Cepelin“, na kojoj su govorili i njen trener, nekada selektor naše atletske reprezentacije Ferenc Kamasi, profesor sporta i programski direktor Asocijacije sportskih veterana Dobrivoje Antonić, domaćin Književnog festivala „Razgovori o ljubavi prema čitanju“ Đorđe Randelj i vlasnica izdavača, Akademske knjige, Bora Babić, čule su se mnoge izuzetno zanimljive stvari. Među njima je i ona koja se tiče mogućeg nastanka filma, koji bi nastao na osnovu Tamarine knjige, a koji bi, poput popularnog ostvarenja „Montevideo, bog te video“, mogao da dospe na veliko platno. Prisutni su to pozdravili gromoglasnim aplauzom, što dovoljno govori o njihovom razmišljanju na ovu temu.

Vratila se naša sagovornica na motive koji su je inspirisali da napiše knjigu „Krugovi Berlina 1936“.

- Pre desetak godina, možda i više, pripremala sam neke objave za Igre održane 1936. godine u Berlinu i došla do zaključka da se za barem polovinu atletičara koji su branili boje Kraljevine Jugoslavije, ne zna podatak kada su umrli – uz njihovo ime i prezime stoji samo crtica. Kontaktirala sam tada naše najveće statističare koji su mi rekli da nemaju pojma i da, ako hoću, sama potražim i dođem do tih podataka. I rešila sam da to uradim. Počela sam sa Florom Hofman, za koju sam nešto više pokušala da saznam po jevrejskim opštinama... Rođena je u Sarajevu – nikada nisu čuli za nju, isto je bilo i u Beogradu, a najviše me je začudilo to što se isti slučaj ponovio i u Jerusalimu. Tada sam se obratila Holokaust muzeju u Vašingtonu, koji mi je poslao skenirana sva njena dokumenta, pošto je, 1944. godine, bežeći od Nemaca iz Beograda, aplicirala za izbegličku vizu u Austriju, gde su joj i koreni.

Kako Tamara kaže, tada se otvorila svojevrsna „Pandorina kutija“.

- Sledeći je na red došao Vane Ivanović, za kojeg, do tada, nikada nisam čula. Pročitala sam njegovu autobiografiju i iz nje saznala da naši sportisti u Berlinu nisu pozdravili Hitlera. To nisam znala, a moj tata je bio na tri olimpijade, ja sam bila učesnik OI u Barseloni 1992. godine i u našoj porodici o Igrama se sve znalo. Dok sam rasla, vaspitavana sam u olimpijskom duhu, pa sam poželela da proverim taj, najblaže rečeno, neočekivan podatak. Sva sreća što je Narodna biblioteka u Beogradu skenirala sva moguća dokumenta, pa sam mogla da pročitam „Politiku“, „Vreme“ i „Pravdu“, naše ondašnje najveće novine. I zaista, doduše u samo jednoj kratkoj rečenici, pronašla sam podatak da delegacija iz Jugoslavije nije uputila nacistički pozdrav vođi Trećeg rajha.

U posleratnoj Jugoslaviji taj čin niko ni u tragovima nije spominjao.

- Posebno me je izluđivalo to što ne postoji ni jedna fotografija sa svečanog otvaranja Olimpijade u Berlinu. Počela sam sama da ih tražim po evropskim muzejima i bibliotekama, čak sam dobila i sliku sa Tajvana, a onda mi se javio sinovac bacača kugle Alekse Kovačevića i, kada sam shvatila da to vreme uopšte nije obrađeno ni sa sportskog, ni sa istorijskog, niti faktografskog polja, rešila sam da krenem u ozbiljno istraživanje. Ono je potrajalo desetak godina, a što se samog pisanja tiče, to je bilo mnogo lakše.

Neminovno se postavilo pitanje da li Tamara Malešev namerava da napiše još neku knjigu, pošto joj to, očigledno, ide od ruke i ima talenta za spisateljstvo.

- Tipovi koji su bili u Berlinu 1936. godine bili su stvarno interesantni – jasna je Tamara. – Ukoliko pročitate moju knjigu, moći ćete i sami u to da se uverite. Imali su burne živote i pripadali prvoj generaciji posle Prvog svetskog rata, a bili su, po mom uverenju, srećni što su Jugosloveni. Tada nije bilo avionskih linija, već se putovalo vozom ili brodom, ali su oni stizali na sva takmičenja. Imali su veliku energiju, studirali su i radili i po svemu bili izuzetni. Ne znam o kome bih sada pisala, jer tu izuzetnost ne prepoznajem, osim, možda, o mojoj generaciji. U tom slučaju, moraću da sednem sa svim učesnicima, ali to, opet, povlači određene političke konotacije za koje ne znam da li sam spremna.

Interesantno je to što je Tamara Malešev takođe bila olimpijska i učestvovala je na Igrama 1992. godine u Barseloni, koje su u u našoj zemlji ostale zapamćene po tome što sportisti iz ovog podneblja nisu bili na svečanom otvaranju i zatvaranju, u njihovu čast nije bila intonirana naša himna, niti su imali pravo da nastupaju pod državnom, tada jugoslovenskom zastavom.

- Možda sam i u tome, verovatno podsvesno, pronašla motiv da napišem knjigu „Krugovi Berlina 1936.“, jer postojala je neka sličnost između te dve olimpijade. Za Berlin sam, praktično, pronašla samo dve kratke izjave, onu Jovana Mikića Spartaka i Vaneta Ivanovića. I pomislila sam kako smo bili isti. Ni njih, a ni nas, niko nije pitao o tome kako nam je bilo na Igrama, kako smo se osećali, da li smo imali problema, već su se svi bavili rezultatima, plasmanima, medaljama i sličnim stvarima. Svi smo bili mladi i ljudima je najvažnije bilo to da odemo u Barselonu i spasemo, iz našeg ugla, tu olimpijadu. Jer, da smo tada bojkotovali Igre, postojala je bojazan da će nam biti uvedene duže sankcije i da će da nas izbace iz čitavog sistema.

Skokom u vreme sadašnje, zanimljiva je priča o aktuelnom atletskom trenutku u Srbiji. Rekord Tamare Maleve u skoku uvis od 192 cm, bio je važeći punih 38 godina, a sada je na delu nova generacija atletičarki, koju predvode Ivana Španović i Angelina Topić.

- Taj moj rezultat je bio i evropski juniorski rekord, a da za taj podatak praktično niko nije ni znao. Pre desetak godina dobila sam diplomu od Svetske atletike (IAAF) tim povodom. Bila sam u Oregonu da gledam finale Dijamantske lige i pratila sam Ivanu i Angelinu i zaista mislim da će mala Topićeva ove godine da uzme medalju na olimpijdi u Parizu. Ona je mentalno izuzetno jaka, njen otac Top (Dragutin Topić, op. A. P.) radi super sa njom, ima jako dobre uslove i sponzore, pa je sve onako kako i treba da bude. U neko moje vreme, sve to bilo je bezveze, jer smo imali istočni blok, u kojem je, šakom i kapom, bilo puno dopinga. Danas je to mnogo teže, jer postoje biološki pasoši i lakše se otkriva korišćenje nedozvoljenih sredstava. Realno sam stigla do svojih juniorskih dostignuća, ali mnogo više nisam mogla da uradim, barem ne u skoku uvis. Možda sam veću priliku imala u troskoku, ali to je već neka druga priča – završila je Tamara Malešev.

Aleksandar Predojević