„ШЕТАО САМ УЛИЦОМ, ГЛЕДАО МЕДАЉУ И ПЛАКАО“ Ово је исповест Славка Обадова, шампиона који је писао историју

Данас пензионер, а некада ас светског формата којим се југословенски спорт дичио, остао је човек који зна где му је место, иако је на бројне велике, највеће медаље, касније надовезао и звање доктора наука и редовног професора на Факултету за спорт и физичко васпитање у Новом Саду.

Прича коју нам је испричао, и поред нарушеног здравља, сигурно заслужује место у аналима овдашњег, али и европског, а онда и светског спорта.

– Рођен сам, да се нашалим - грешком, у Земуну – уз осмех је почео Обадов. – Моја мајка се налазила у седмом месецу трудноће са мном, када је отишла у посету код мог оца, који се у Земуну налазио у подофицирској, коњичкој школи. Баш тада јој је позлило и, ето, родио сам се тамо. Али сам Новосађанин и јако сам поносан на ту чињеницу, јер волим мој град и народ који у њему живи. На свет сам, дакле, дошао 12. јула 1948. године и завршио сам осмогодишњу школу „Иво Лола Рибар“, јер становао сам веома близу. 

Славко има старијег брата Милета, који није био посебно склон учењу, па га је отац дао на машинбраварски занат.

– Ја сам опет имао жељу да се бавим нечим везаним за грађевину и мислио сам да ћу ићи у грађевинску школу. Међутим, тата је рекао да је у то време, дакле шездесетих, најбоље било да учим за аутомеханичара. Био сам одличан ђак у основној школи и било је због тога оних који су покушали да га убеде да промени одлуку. Отац их је саслушао, а онда им поручио да они васпитају њихову децу, а да ће он своју. Џудом сам, иначе, почео да се бавим у 14. години, почетком 1963. Волео сам и неке друге спортове, а један од њих била је гимнастика, у ДТВ 1 Партизану. Са Новаком Поповим, који је тада био првак Југославије на коњу с хватаљкама, био сам веома близак, али, на крају, остао сам у џуду.

Славкови родитељи сложили су се с тим да се бави овим спортом. Салу је тадашњу џудо клуб имао близу градилишта Жежељевог моста, па је морао да се одатле исели.

– Прешли смо на Салајку, код игралишта Славије, а тренер ми је од првих дана био покојни легендарни Светозар Михаиловић Дража. Он је био зачетник, заједно са Драгишом Цвејићем из полиције, џудо спорта у Новом Саду, граду у који је дошао послом. Занимљиво је то што је средњу школу завршио у Београду и тамо се дружио са Геџом Ивановићем, човеком који је практично џудо запатио у ондашњој Југославији. 

Од самог почетка Славку је у џудо свету кренуло добро, јер је био храбар и упоран...

– Већ 1965. године наступао сам на државном првенству на Бледу, а годину дана касније, у кадетском узрасту, на првенству у Београду, освојио сам златну медаљу. Волео сам и имао смисла за технике, што је тренер Дража јако ценио, јер сам волео комбинације. Тада смо прешли у Партизан, у центру Новог Сада, где смо имали своју салу, али и добре учитеље. Они нису били неке табаџије, већ интелектуалци који су студирали, па су с нама радили и добро знани Димитриос Константинидис и Бранко Муја Драгић, помажући Михаиловићу.

Систем школовања тада баш није ишао наруку Обадову.

– Ујутро у шест сати већ сам одлазио од куће у Аутовојводину, где се радило од 7 до 10 сати, а онда бих наставио дан у Металопрерађивачкој школи, где сам остајао до увече. Тада бих одлазио на џудо, па слободног времена практично нисам ни имао. Ипак, два пута сам био првак државе за јуниоре, па ме је Дража веома брзо убацио у прву екипу. По завршетку средње школе, добио сам позив за војску и отишао у Бањалуку, где сам имао старешине које су знале да сам првак Југославије и које су ме пуштале да идем да се борим. Сећам се, био сам тих месеци у Сплиту, на Купу Јадрана, где сам освојио друго место, па је пуковник, по повратку, желео да ме види. Рекао ми је, памтим, након што ме је одмерио, да баш и нисам нешто посебно јак, а ја сам, слажући се с његовом опаском, одговорио: „Али лепо бацам“... После сам прешао у спортску чету у Београд и било ми је много лакше да се бавим мојим спортом, а са мном је тамо била комплетна хокејашка репрезентација наше земље, са Бераусом, Хитијем, Смолеом и осталим најбољим играчима тог доба. Долазили су на тренинге и чувени гимнастичар Мирослав Церар, као и низ добрих атлетичари.

Тек коју годину касније, 1972, Славко Обадов је отишао на прве Олимпијске игре, у Минхену.

– Тада сам се нашао у друштву око 7.500 спортиста из читавог света. Први пут сам, уживо, видео неке спортске звезде, ишао за њима и гледао шта раде. Посматрао сам Власова и Жаботинског, који су били прваци света у дизању тегова, и то је за мене био истински доживљај. Свако јутро гледао сам и чувеног пливача Марка Спица како ради гимнастику, а немачки организатори, уз то, довели су најбоље спортисте света с којима се упознао наш комплетни олимпијски тим. Највећи доживљај био ми је тај што сам се руковао са Џонијем Вајсмилером, Абебе Бикилом, Џесијем Овенсом, Вилмом Рудолф, страшним именима. Ипак, највећи утисак на мене је оставио Касијус Клеј, касније Мохамед Али, јер, ипак, долазио сам из борилачког спорта. 

Са Клејом се срео и четири године касније, у Монтреалу, где је Славко остварио највреднији резултат у каријери, освајањем бронзане медаље, прве за наш џудо уопште.

– Тада је Тадија Качар освојио сребрну медаљу и ишао сам редовно да гледам његове борбе, али сам пратио и Клеја. Иначе, мислим да је Тадија тада био оштећен у финалу, требало је да буде шампион јер био је бољи у дуелу с Пољаком Рибицким, али... Два ана раније, освојио сам бронзу, а само ја знам колико је било тешко уопште се пласирати на Олимпијаду. Норму сам изборио највише захваљујћи бронзи и злату које сам, раније, као јуниор, освајао на европским првенствима. 

Говорећи о томе како је изгледао пут до те медаље, Славко се присећа да му уопште није било свеједно када је видео исход жреба у категорији до 80 кг .

–  Помислио сам: „Е, мој Славко, све да овде имаш неку бомбу уз себе или калашњиков, не би могао да прођеш!“. У првој борби радио сам са Источним Немцем Детлефом Вулчом, двоструким прваком света и Европе. Успео сам да га победим и прођем, што ми је дало додатни елан. Следио је меч с Пољаком Зејковским, који је тада био званични шампион Старог континента. Шта се тада десило, ни дан-данас не знам, углавном жестоко сам га бацио на главу, на „ипон“, да су га лекари после борбе однели у болницу. Следећи је био Енглез Брајан Чехс, који је био троструки првак Европе, носилац светских и олимпијске медаље, којег сам савладао после тешке борбе. У полуфиналу ме је чекао Рус, а ја психички никад нисам био дорастао таквом изазову, ваљда сам имао неки комплекс од Руса. Ривал је био снажан, добар џудиста, првак Европе, и нисам успео да славим. У репасажу ме је чекао дуел с једним Турчином, или Шпанцем Фролутосом. Било ми је лакше, јер сам мислио да, када сам већ дотле стигао, могао бих да освојим ту бронзу. Шпанца сам знао од године раније, с Медитеранских игара, али није све кренуло како треба. Био сам под великим притиском, медаља јесте била ту, на дохват руке, али је он био у предности. Затражио сам од судије паузу због повреде колена и помислио: „Боље се одмах уби, иди скочи с десетог спрата, када си све оне але савладао, а сада губиш...“. У наставку сам јако лепо одрадио, успео да га победим и освојим ту медаљу.

А осећај који је тада имао..:

- Имао сам сјајну подршку од колега Жувеле и Ковачевића и преплавили су ме велики понос, срећа, задовољство... Ма, све!

По освајању олимпијске бронзе, долазак Славка Обадова у олимпијско село очекивали су сви из нашег тима, да заједно прославе огромни успех. 

- Међу њима је био и Хакија Поздерац, вођа пута нашег олимпијског тима. Ја сам медаљу спаковао и – побегао у град. Сећам се да сам ишао улицом, гледао медаљу и плакао. Био је то страшно велики шок за мене, о томе нисам ни сањао...

Причао нам је Обадов и о осталим сјајним дометима, титули шампиона Европе, вицешампиона света, првака Медитерана. Толико тога је стало у његову богату каријеру, да је заиста тешко било издвојити све оно што је најбитније и зато, овом приликом, остаћемо пуно тога дужни нашим читаоцима. Велике успехе бележио је и у самбоу, али, на нашу молбу да каже шта он сам издваја као највећи домет који је досегао, није се чак ни замислио:

- Олимпијска медаља не може да се мери ни са чим! И по значају и по величини... 

Александар Предојевић