„ŠETAO SAM ULICOM, GLEDAO MEDALJU I PLAKAO“ Ovo je ispovest Slavka Obadova, šampiona koji je pisao istoriju

Danas penzioner, a nekada as svetskog formata kojim se jugoslovenski sport dičio, ostao je čovek koji zna gde mu je mesto, iako je na brojne velike, najveće medalje, kasnije nadovezao i zvanje doktora nauka i redovnog profesora na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje u Novom Sadu.

Priča koju nam je ispričao, i pored narušenog zdravlja, sigurno zaslužuje mesto u analima ovdašnjeg, ali i evropskog, a onda i svetskog sporta.

– Rođen sam, da se našalim - greškom, u Zemunu – uz osmeh je počeo Obadov. – Moja majka se nalazila u sedmom mesecu trudnoće sa mnom, kada je otišla u posetu kod mog oca, koji se u Zemunu nalazio u podoficirskoj, konjičkoj školi. Baš tada joj je pozlilo i, eto, rodio sam se tamo. Ali sam Novosađanin i jako sam ponosan na tu činjenicu, jer volim moj grad i narod koji u njemu živi. Na svet sam, dakle, došao 12. jula 1948. godine i završio sam osmogodišnju školu „Ivo Lola Ribar“, jer stanovao sam veoma blizu. 

Slavko ima starijeg brata Mileta, koji nije bio posebno sklon učenju, pa ga je otac dao na mašinbravarski zanat.

– Ja sam opet imao želju da se bavim nečim vezanim za građevinu i mislio sam da ću ići u građevinsku školu. Međutim, tata je rekao da je u to vreme, dakle šezdesetih, najbolje bilo da učim za automehaničara. Bio sam odličan đak u osnovnoj školi i bilo je zbog toga onih koji su pokušali da ga ubede da promeni odluku. Otac ih je saslušao, a onda im poručio da oni vaspitaju njihovu decu, a da će on svoju. Džudom sam, inače, počeo da se bavim u 14. godini, početkom 1963. Voleo sam i neke druge sportove, a jedan od njih bila je gimnastika, u DTV 1 Partizanu. Sa Novakom Popovim, koji je tada bio prvak Jugoslavije na konju s hvataljkama, bio sam veoma blizak, ali, na kraju, ostao sam u džudu.

Slavkovi roditelji složili su se s tim da se bavi ovim sportom. Salu je tadašnju džudo klub imao blizu gradilišta Žeželjevog mosta, pa je morao da se odatle iseli.

– Prešli smo na Salajku, kod igrališta Slavije, a trener mi je od prvih dana bio pokojni legendarni Svetozar Mihailović Draža. On je bio začetnik, zajedno sa Dragišom Cvejićem iz policije, džudo sporta u Novom Sadu, gradu u koji je došao poslom. Zanimljivo je to što je srednju školu završio u Beogradu i tamo se družio sa Gedžom Ivanovićem, čovekom koji je praktično džudo zapatio u ondašnjoj Jugoslaviji. 

Od samog početka Slavku je u džudo svetu krenulo dobro, jer je bio hrabar i uporan...

– Već 1965. godine nastupao sam na državnom prvenstvu na Bledu, a godinu dana kasnije, u kadetskom uzrastu, na prvenstvu u Beogradu, osvojio sam zlatnu medalju. Voleo sam i imao smisla za tehnike, što je trener Draža jako cenio, jer sam voleo kombinacije. Tada smo prešli u Partizan, u centru Novog Sada, gde smo imali svoju salu, ali i dobre učitelje. Oni nisu bili neke tabadžije, već intelektualci koji su studirali, pa su s nama radili i dobro znani Dimitrios Konstantinidis i Branko Muja Dragić, pomažući Mihailoviću.

Sistem školovanja tada baš nije išao naruku Obadovu.

– Ujutro u šest sati već sam odlazio od kuće u Autovojvodinu, gde se radilo od 7 do 10 sati, a onda bih nastavio dan u Metaloprerađivačkoj školi, gde sam ostajao do uveče. Tada bih odlazio na džudo, pa slobodnog vremena praktično nisam ni imao. Ipak, dva puta sam bio prvak države za juniore, pa me je Draža veoma brzo ubacio u prvu ekipu. Po završetku srednje škole, dobio sam poziv za vojsku i otišao u Banjaluku, gde sam imao starešine koje su znale da sam prvak Jugoslavije i koje su me puštale da idem da se borim. Sećam se, bio sam tih meseci u Splitu, na Kupu Jadrana, gde sam osvojio drugo mesto, pa je pukovnik, po povratku, želeo da me vidi. Rekao mi je, pamtim, nakon što me je odmerio, da baš i nisam nešto posebno jak, a ja sam, slažući se s njegovom opaskom, odgovorio: „Ali lepo bacam“... Posle sam prešao u sportsku četu u Beograd i bilo mi je mnogo lakše da se bavim mojim sportom, a sa mnom je tamo bila kompletna hokejaška reprezentacija naše zemlje, sa Berausom, Hitijem, Smoleom i ostalim najboljim igračima tog doba. Dolazili su na treninge i čuveni gimnastičar Miroslav Cerar, kao i niz dobrih atletičari.

Tek koju godinu kasnije, 1972, Slavko Obadov je otišao na prve Olimpijske igre, u Minhenu.

– Tada sam se našao u društvu oko 7.500 sportista iz čitavog sveta. Prvi put sam, uživo, video neke sportske zvezde, išao za njima i gledao šta rade. Posmatrao sam Vlasova i Žabotinskog, koji su bili prvaci sveta u dizanju tegova, i to je za mene bio istinski doživljaj. Svako jutro gledao sam i čuvenog plivača Marka Spica kako radi gimnastiku, a nemački organizatori, uz to, doveli su najbolje sportiste sveta s kojima se upoznao naš kompletni olimpijski tim. Najveći doživljaj bio mi je taj što sam se rukovao sa Džonijem Vajsmilerom, Abebe Bikilom, Džesijem Ovensom, Vilmom Rudolf, strašnim imenima. Ipak, najveći utisak na mene je ostavio Kasijus Klej, kasnije Mohamed Ali, jer, ipak, dolazio sam iz borilačkog sporta. 

Sa Klejom se sreo i četiri godine kasnije, u Montrealu, gde je Slavko ostvario najvredniji rezultat u karijeri, osvajanjem bronzane medalje, prve za naš džudo uopšte.

– Tada je Tadija Kačar osvojio srebrnu medalju i išao sam redovno da gledam njegove borbe, ali sam pratio i Kleja. Inače, mislim da je Tadija tada bio oštećen u finalu, trebalo je da bude šampion jer bio je bolji u duelu s Poljakom Ribickim, ali... Dva ana ranije, osvojio sam bronzu, a samo ja znam koliko je bilo teško uopšte se plasirati na Olimpijadu. Normu sam izborio najviše zahvaljujći bronzi i zlatu koje sam, ranije, kao junior, osvajao na evropskim prvenstvima. 

Govoreći o tome kako je izgledao put do te medalje, Slavko se priseća da mu uopšte nije bilo svejedno kada je video ishod žreba u kategoriji do 80 kg .

–  Pomislio sam: „E, moj Slavko, sve da ovde imaš neku bombu uz sebe ili kalašnjikov, ne bi mogao da prođeš!“. U prvoj borbi radio sam sa Istočnim Nemcem Detlefom Vulčom, dvostrukim prvakom sveta i Evrope. Uspeo sam da ga pobedim i prođem, što mi je dalo dodatni elan. Sledio je meč s Poljakom Zejkovskim, koji je tada bio zvanični šampion Starog kontinenta. Šta se tada desilo, ni dan-danas ne znam, uglavnom žestoko sam ga bacio na glavu, na „ipon“, da su ga lekari posle borbe odneli u bolnicu. Sledeći je bio Englez Brajan Čehs, koji je bio trostruki prvak Evrope, nosilac svetskih i olimpijske medalje, kojeg sam savladao posle teške borbe. U polufinalu me je čekao Rus, a ja psihički nikad nisam bio dorastao takvom izazovu, valjda sam imao neki kompleks od Rusa. Rival je bio snažan, dobar džudista, prvak Evrope, i nisam uspeo da slavim. U repasažu me je čekao duel s jednim Turčinom, ili Špancem Frolutosom. Bilo mi je lakše, jer sam mislio da, kada sam već dotle stigao, mogao bih da osvojim tu bronzu. Španca sam znao od godine ranije, s Mediteranskih igara, ali nije sve krenulo kako treba. Bio sam pod velikim pritiskom, medalja jeste bila tu, na dohvat ruke, ali je on bio u prednosti. Zatražio sam od sudije pauzu zbog povrede kolena i pomislio: „Bolje se odmah ubi, idi skoči s desetog sprata, kada si sve one ale savladao, a sada gubiš...“. U nastavku sam jako lepo odradio, uspeo da ga pobedim i osvojim tu medalju.

A osećaj koji je tada imao..:

- Imao sam sjajnu podršku od kolega Žuvele i Kovačevića i preplavili su me veliki ponos, sreća, zadovoljstvo... Ma, sve!

Po osvajanju olimpijske bronze, dolazak Slavka Obadova u olimpijsko selo očekivali su svi iz našeg tima, da zajedno proslave ogromni uspeh. 

- Među njima je bio i Hakija Pozderac, vođa puta našeg olimpijskog tima. Ja sam medalju spakovao i – pobegao u grad. Sećam se da sam išao ulicom, gledao medalju i plakao. Bio je to strašno veliki šok za mene, o tome nisam ni sanjao...

Pričao nam je Obadov i o ostalim sjajnim dometima, tituli šampiona Evrope, vicešampiona sveta, prvaka Mediterana. Toliko toga je stalo u njegovu bogatu karijeru, da je zaista teško bilo izdvojiti sve ono što je najbitnije i zato, ovom prilikom, ostaćemo puno toga dužni našim čitaocima. Velike uspehe beležio je i u sambou, ali, na našu molbu da kaže šta on sam izdvaja kao najveći domet koji je dosegao, nije se čak ni zamislio:

- Olimpijska medalja ne može da se meri ni sa čim! I po značaju i po veličini... 

Aleksandar Predojević