(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ДУШАН ДАЧИЋ, КАРАТИСТА КОЈИ ЈЕ ПОКОРИО СВЕТ "За злато је требало нешто више од умећа"
Можда наши млађи читаоци и не знају ко је и какав је шампион био легендарни мајстор каратеа, Новосађанин Душан Дачић.
Ипак, оним само мало упућенијим није се тешко присетити какве је све резултате остваривао овај некадашњи шампион, и на европској, али и на светској сцени. Уосталом, титуле вицешампиона Старог континента и планете у појединачној категорији борби, али и златне колајне које је освајао као члан ката тима, јасно упућују на закључак да је, међу пријатељима популарни Дача, ас каквог овај борилачки спорт на нашим просторима није имао.
- Рођен у сам у Новом Саду, 1955. године и ту сам завршио оснвну школу „Жарко Зрењанин“, средњу грађевинску школу и Грађевински факултет – почео је Дачић своју животну причу. – Становали смо у улици Милета Јакшића, у кући, јер није било високих зграда у то време, па смо, ми – деца, имали пуно простора за дружење и играње. То смо обилато користили и, да не зазвучи рогобатно, као и сва градска деца, одрасли смо на улици. Дакле, по образовању сам инжењер грађевине, али сам истовремено и магистар спорта, јер сам уписао постдипломске студије на Факултету за спорт и физичко васпитање. На тај корак одлучио сам се због тога што сам највећи део живота посветио спорту.
Љубав с каратеа
Душан Дачић ожењен је Даницом. „Упознали смо се на каратеу”, објаснио је Дача. „Она је била наша и прва жена у Европи која је постала савезни судија, а пре тога такође се бавила овим спортом. Имам четири ћерке: Јелену, Јовану, Дуњу и Мину, као и четворо унучади. Неке од наслединца су биле у каратеу, неке нису, али смо се супруга и ја увек трудили да израсту у добре људе и срећан сам што је заиста тако.
Интересантно је то да се и Душанов отац, Јован Дачић – Лазица, бавио спортом, а једно време је, пре ере Вујадина Бошкова, био и председник ФК Војводина, а био је активан и у Тениском клубу Војводина.
- Мама је била домаћица, тата је радио и усмеравао нас на то да се бавимо неким спортом. И нас троје деце, сестра Марија, брат Ђорђе и ја, то смо и чинили. Приоритет нам је био да будемо добри у школи, а спорт нам је био нека врста хобија, да не бисмо залудно губили време и пошли у неком нежељеном правцу.
Говорећи о почецима на спортским теренима, наш саговорник открива да му је, уз стално играње фудбала, омиљен у то доба био - хокеј на леду.
- Нажалост, тада није било могуће бавити се хокејом, јер једино какво-такво клизалиште, које је постојало у Новом Саду, било је оно у Дунавском парку, где су данас тениски терени, који су се током зиме поливали и тако ледили. Трајало је то највише четири месеца, а у осталом делу године није било активности, осим што смо понекад одлазили на Шодрош. После тога, уписао сам се у школу фудбала на Сајмишту, коју је водио професор Стеван Секереш. Била је то лепа генерација нас дечака, чак смо били и прваци Југославије у Борову, а из тог нашег тима врхунски играчи постали су Слободан Бобе Павковић, Шандор Мокуш, Слоба Бест, Фодор, Болта и да не ређам даље. Искрено, нисам баш био неки таленат за лопту, али сам поседовао потребну оштрину, брзину и храброст да „уђем“ у човека. Но, термини тренинга, с обзиром на то да ми је школа била у фокусу, нису ми одговарала и та „каријера“ није потрајала.
Како Дача сам каже, игром случаја, кренуо је на карате, уз старију сестру.
- У то времесу се приказивали филмови с Брусом Лијем и били су веома популарни. Одговарала ми је и чињеница да су тренинзи били увече и нису ми ометали школске (учење) и животне (играње) активности, као што је фудбал чинио. Ипак, кроз фудбал сам добио одређени темељ и спознају о томе како да приступам спорту. Ту сам схватио да је важно да имаш дисциплину, али и добру организацију времена...
Дача је каратеом почео да се бави са 14, а већ после две године изборио је право да наступи на државном првенству у Чачку.
- Тек тада сам заправо почео конкретније да тренирам, и то у сали ОШ „Коста Трифковић“. Наилазили су све бољи резултати на првенствима Војводине и Југославије, па сам 1974. године, када сам имао браон појас, отишао на селекциони турнир, на којем сам, победивши све ривале редом, изборио право да, као члан нашег државног тима, учествујем на Европском првенству.
Дачић се такмичио у две дисциплине, у катама (борбе са замишљеним противником) и у борбама.
- Радио сам и екипно и појединачно, па ме је све то исцрпљивало. Једноставно, потрошио бих се, недостајала ми је енергија, али сам, опет, данас једини с ових простора који има медаљу у обе конкуренције са светског првенства. Доста сам неговао технику и сам тренирао. Био сам, 1977. године на Светском првенству у Јапану и тада сам све добро „снимио“ и решио да будем 1980. године у финалу планетарне смотре. Многи моји пријатељи нису ни знали да сам у репрезентацији, нисам о томе ни причао, али сам, ето, решио. Анализирао сам све, сагледао где је моје место у том свету и почео да радим веома озбиљно на мом „пројекту“. Трудио сам се да будем објективан, јер истина је једина која даје ауторитет, а неистина не даје ништа. Суочио сам се с истином где сам ту ја, шта и колико могу, које технике треба да користим на том путу, а потом сам направио план и програм рада. Замолио сам професора Бранка Мују Драгића да видимо шта може да се ради са физичким припремама, јер је био тренер џудиста и о томе је пуно знао. Он ме је повезао са Миланом Шашићем, који је имао искуства с припремама врхунских спортиста, а ја сам сам радио на техникама.
Тренирао је Душан сам на Ђачком игралишту, али и код куће, у дворишту, с братом Ђорђем који је био одлично кондиционо припремљен.
- Сећам се да смо користили теретану у Спортском центру Ђачко игралиште, у којем је радио портир Бата, с којим смо били добри и он би нас муфте пуштао да вежбамо. То ми је донело резултат и испуњење плана зацртаног три године раније, јер сам се нашао у финалу Светског првенства у Бремену. У њему сам изгубио од Јапанца, којег сам, додуше, раније савладао. Тамо сам се решио ката и наступио само у борбама, што је била права ствар. То ми је био највреднији резултат у каријери, иако мислим да сам могао да постигнем и више. Јер, схватио сам да, ако нисам 10 до 15 одсто био бољи од ривала, морао сам да се повинујем одлукама судија, што значи да је потребно било да убедљиво будем квалитетнији од ривала, да бих га савладао. Југославија није имала судије, никакву помоћ с те стране, па сам био принуђен да правим чисте поене и ситуације, јер, ако смо изједначени, губио бих меч.
Без могућности учешћа на Олимпијади
Карате није олимпијски спорт и сигурно је да се наш саговорник није добро осећао када је био суочен с немогућношћу да сјајне домете потврди и на Играма. „То је било лоше сазнање, јер маштао сам да једног дана наступим на ОИ”, јасан је Душан. „Све земље-организатори желеле су да прогурају своје спортове у олимпијску породицу и финансијски су их подржавали. У нашем случају, то је требао да учини Јапан, као што је, рецимо, Јужна Кореја погурала теквандо”.
Како нам је Дачић објаснио, и тада је на Светском првенству био доведен у неравноправан положај, јер је имао чак осам противника у 11 борби. И не само то, него је финале у Бремену почело само пет минута после полуфиналног дуела, па није имао времена ни ваздуха да ухвати.
- У мојој категорији било је преко 130 такмичара. Били смо подељени у четири групе, а по двојица најбољих из сваке ишли су борбе за медаље и то без репасажа. У групи сам победио изузетне ривале из Енглеске, Јапана, Италије и Немачке, а међу осам сам радио с Енглезом Бреноном, који је био „планиран“ да буде првак света. Он је као први дошао из своје групе, а други је био Јапанац Мори, који је касније ушао у финале. Био сам мало “бејби фејс“, мислио је да ће лако са мном. И изгубио је. У полуфиналу сам радио с Немцом Хофманом, судио је Јапанац, па су навукли да буде нерешено, иако сам био бољи. Следио је нови дуел нас двојице, таква су била правила, који су поново одлучили да буде без победника. Тек у трећем покушају сам га добио и ушао у борбу за злато. Међутим, само пет минута после три везане борбе, морао сам у финални дуел и ту је настао проблем. Грешка нашег руководства била је то што није зауставило такав след догађаја, да се одморим барем 15 минута. Нисам био сконцентрисан, нисам имао контролу над борбом и изгубио сам злато за поен.
Никада у обезбеђењу
Пошто се бавио борилачким спортом, питали смо Дачића да ли је некада радио у обезбеђењу неких објеката. „Отворена је прва коцкарница у новосадском хотелу Парк, па ме је један пријатељ из Кикинде, који је био задужен за обезбеђење, позвао да радим у њој. Нисам, међутим, прихватио финансијски добру понуду, јер држао сам часове каратеа и нисам могао да будем пример деци коју водим и учим одређеним животним вредностима. Нисам могао да будем и табаџија и педагог, косило се, једноставно, то с мојим карактером”.
Дача не крије да га је и поред тога преплавила лавина емоција, среће…
- Јер, знао сам да сам огромни уложени рад преточио у једну тако велику медаљу. Био сам презадовољан и због тога што сам успео да реализујем оно што сам планирао и желео. То је, уосталом, пресудило и да касније останем у каратеу за читав живот.
Освојио је наш (не)заборављени истинску гомилу медаља током каријере.
- У оквирима некадашње Југославије, освојио сам 33 медаље у катама и борбама, што екипно, што појединачно. Уз то, освојио сам 15 одличја на европским и 17 на светским првенствима. Појединачно, златом се никада нисам окитио, осим екипно, на првенствима Старог континента, у катама и борбама. Једноставно, нисмо имали судије уз себе, нисмо били ни економски моћни и то је узело данак.
Душан Дачић је радио и као професор у Грађевинској школи, али и као инжењер у једној грађевинској фирми из Каћа, али је остао у спорту. У сећањима на богату каријеру дотакао се и ЕП у Есену, 1977. године, када је био у финалу у борбама, против једног домаћег, немачког борца.
- По мени, тај сусрет сам добио, али су га домаћини „навукли“ у његову корист. Тада сам доживео велику судијску неправду, али такво је време било, и то је било – то – закључио је Душан Дачић.
Ју карате до
Данас Душан Дачић је и даље активан у својој школи Ју карате до и Карате академији Дачић, али је утисак да се повукао ван домашаја интересовања јавности.
- Политиком се никада нисам бавио, јер сам свом оцу обећао да то нећу да чиним – јасан је био Душан. – Струка ми је у првом плану, па сам 1981. године био председник селекторске комисије, а 1988. и председник Стручног савета. Никада нисам за то био плаћен и једини услов да радим био је да ми се нико не меша у посао. Оног момента када су то покушали да ураде, дошло је до разлаза. Медији раде оно што њих интересује, а ја им очигледно нисам занимљив. Никада нисам био у некој партији, јер то ми, једноставно, не прија. Иако су деца многих познатих личности тренирала код мене, никада нисам тражио, нити сам добио било какву материјалну помоћ. Имам око 100 чланова, живимо од чланарине, иако сам свестан да се без медијске промоције тешко може напредовати.
Рецимо, на крају, и то да је Дачић имао звање заслужног спортисте Југославије, али медаље које је освајао на највећој сцени нису биле довољне да добије и национално признање, јер карате није олимпијски спорт. Утисак је, за тим не жали, јер увек у животу водио се девизом да се пружа онолико колико је дугачак. Дачић је, иначе, власник мајсторског појаса 10 ДАН, највишег у свету каратеа и великан југословенског, српског, војвођанског, али и европског и светског спорта.
Александар Предојевић