(NE)ZABORAVLJENI: VASA PUŠIBRK, ČLAN LEGENDARNE, PRVE ŠAMPIONSKE GENERACIJE FK VOJVODINA Nesuđeni pijanista nije odoleo „buba-mari”
Bilo je to davno, daleke 1966. godine, kada su fudbaleri Vojvodine, mimo očekivanja tadašnjih poklonika „najvažnije sporedne stvari na svetu“, uspeli da u Novi Sad donesu prvu titulu prvaka velike Jugoslavije.
Od tada su prohujale decenije, najveći broj ondašnjih igrača preselio se u neki drugi univerzum, a jedan od onih koji i danas čuvaju drage i prelepe uspomene na ta dane, jeste naš sagovornik, uskoro 80-godišnji diplomirani geograf Vasa Pušibrk.
- Rođen sam, u Novom Sadu, odmah po završetku Drugog svetskog rata, dakle 1945. godine – svoja sećanja počeo je da kazuje Pušibrk. – Najranija uspomene vežu me za ulicu Zmaj Ognjena Vuka, na Rotkvariji, gde je moja porodica imala kuću. Nekada je to bila gradska periferija, a moja ulica naslanjala se na Ulicu Kraljevića Marka, u kojoj smo se mi, deca, svakodnevno igrali. Tu smo imali naše poljanče, na kojem smo svakodnevno igrali fudbal, jer je on bio jedina prava stvar za nas, pošto su u okolini živeli i pripadnici radničke klase, poljoprivrednici sa konjima i zaprežnim kolima, ali i inteligencija.
Prve utakmice igrali - bosi
Franja Hirman je selektirao ekipu koja je igrala u predigrama prvom timu na „pravom“ stadionu Vojvodine. „Bili smo učesnici susreta velikana našeg kluba i posebno zadovoljstvo bilo nam je što smo mogli da istrčimo na travu. Vojvodina je, zahvaljujući divnim ljudima koji su o njoj vodili računa, uvek bila poznata po prelepoj travnatoj podlozi, a mi smo naše utakmice igrali – bosi“.
Rivali Garinča i Manga
Još Vasa nije bio punoletan, kada je potpisao prvi ugovor sa „starom damom“. „Sticajem okolnosti, tada je Vojvodina dovela Dugandžiju iz zagrebačkog Dinama i Vernera, iz Belog Manasira, koji su igrali na mojoj, poziciji levog krila. Klub je upao u krizu, pa su ljudi iz uprave rešili da šansu pruže svojim mladim igračima. To se dešavalo krajem 1962. godine, a ja sam svoju šansu iskoristio i počeo da igram za prvi tim. Nastupali smo na značajnim međunarodnim turnirima i sećam se, 1963. godine, bili smo na takmičenju u Firenci, gde su, pored domaćina i nas, igrali i brazilski timovi Botafogo i Palmeiras. Kao mlad igrač, igrao sam protiv slavnog Garinče, svetske legende, odnosno golmana Mange, kojem sam dao gol iz penala, pošto je susret završen nerešeno. Sve to predstavljalo mi je još veći motiv da uspem“.
U kraju koji je bio bogat decom, dakle, fudbal je bio preokupacija za dečačiće željne igre.
- Po čitav dan provodili smo napolju, a glavna hrana bila nam je hleba, masti i aleve paprike. No, moja majka bila je dosta ambiciozna žena i njena želja bila je da se bavim muzikom. I kupila mi je pravi bečki klavir s metalnom konstrukcijom, marke „Štingl“, pa me je, u dogovoru s komšijom Ilijom Vrsajkovim, profesorom muzike, upisala u muzičku školu. Nekako sam uspeo da završim dve godine tamo, ali sam u trećem razredu, umesto na klavir i solfeđo, išao da igram fudbal na poljančetu. Stvarno je kod mene bila izražena velika ljubav prema tom sportu i zagrejao sam se za njega.
Često su fudbalski talentovana deca, među njima i Vasa, odlazila na pomoćni teren FK Vojvodina, gde je selekciju pravio poznati Franjo Hirman, tada trener u novosadskom klubu.
- Iza stadiona tada je bila pruga, a preko puta ondašnje železničke stanice nalazio se fudbalski teren, koji je bio nasut crnom šljakom. Na njemu smo igrali, padali, derali kolena, bili garavi, ali je to za nas predstavljalo zadovoljstvo. Čika Franja je izabrao nas nekoliko, koji smo, po njemu, bili talentovaniji od ostalih, da počnemo da treniramo s pionirima u Voši. Tada je na sceni bila čuvena zlatna generacija koju je vodio Bane Sekulić, sa Boškovim, Krstićem, Rajkovim, Veselinovićem, Milovanovim i golmanom Lazarom Vasićem, od kojih su neki bili n svetska klasa. U to vreme, želeo sam da postanem golman, baš kao Vasić, ali po svojoj građi nisam ispunjavao uslove za čuvara mreže.
U vreme kada je trebalo da pređe u Vošin podmladak, upisivao je Vasa i srednju školu, Njegovi roditelji rešili su da pohađa gimnaziju „Jovan Jovanović Zmaj“.
- Otežavajuća okolnost bila je u tome što direktor gimnazije, prezivao se Radović, toga se sećam, nije dozvoljavao da s Vojvodinom idemo na turnire u Italiju i Austriju. Stoga nas je, posle drugog razreda, uprava kluba prebacila u gimnaziju „Moša Pijade“ u Futoškoj ulici, gde nas je direktorka Elza Stokin puštala da idemo kada imamo fudbalske obaveze.
Prva šampionska generacija
Titulu prvaka SFR Jugoslavije 1966. godine, za Vojvodinu su osvojili: Ilija Pantelić, Branislav Veljković, Žarko Nikolić, Stevan Sekereš, Ivica Brzić, Mladen Vučinić, Stevan Nešticki, Dimitrije Radović, Tonče Stamevski, Rajko Aleksić, Silvester Takač, Vasa Pušibrk, Vladimir Savić, Dobrivoje Trivić, Đorđe Pavlić, Radivoj Radosav, Adolf Lambi, Veljko Aleksić, Đorđe Milić, Dragan Surdučki i Anđelko Marinković. Trener je bio Branko Stanković.
Stvari su se brzo odvijale, usledio je prelazak u prvi tim, a onda i njegov uzlet, da bi, 1966. godine, generacija Ilije Pantelića, Žareta Nikolića, Ivice Brzića, Dobrivoja Trivića, Silvestera Takača, Mike Radosava, Vase Pušibrka i ostalih sjajnih igrača, donela prvu šampionsku titulu u grad ušuškan ispod Petrovaradinske tvrđave, na desnoj obali Dunava.
- Iako su u zlatnoj generaciji neki igrači osvajali i olimpijske medalje, poput Krstića, dok je Boškov igrao za reprezentaciju sveta, ta sjajna ekipa nije uspela da stigne do titule šampiona Jugoslavije. Sve te veličine su nas, dok smo bili deca, bodrile da istrajemo i postanemo profesionalci, a mi smo to zaista i učinili i stigli do trona. Klub su preuzeli ozbiljni ljudi, za trenera je došao Branko Stanković, a direktor je bio Vujadin Boškov. Stanković je nametnuo spartanski sistem rada, u kojem smo, na fizičkom planu, postali dominantni. Na to smo dodali tehničko znanje koje smo sticali sa Hirmanom i Radomirom Krstićem u mlađim kategorijama, pa smo sve to umeli da pokažemo. Posle ubitačnih letnjih priprema na Panoniji, pobeđivali smo Zvezdu i Partizan u Beogradu. Shvatili smo da možemo da budemo najbolji po završetku jesenje polusezone, kada smo bili na prvom mestu, sa značajnom bodovnom prednošću.
Da se sprema nešto veliko, osetilo se i po broju gledalaca na novosadskom stadionu.
- Gledalo nas je uvek između 5.000 i 10.000 na svakoj utakmici. To nam je ulivalo dodatni motiv. Odigrao sam u toj sezoni sve utakmice, postigao nekoliko golova, a dosta pogodaka palo je posle mojih centaršuteva s leve, odnosno Takača, s desne. Đorđe Pavlić, koji je došao iz Rume, bio je centarfor, fizički jak, kao odvaljen od brega. Dobrivoje Trivić i Vlada Savić su bili u vezi, Ilija Pantelić davao nam je neverovatnu sigurnost u odbrani i titula je postala zaista naša. Novi Sad je u to vreme živeo za fudbal i sugrađani su nas posebno uvažavali, a, recimo, ja sam u Rotkvariji imao svoju grupu navijača, koji su redovno dolazili da navijaju - i za Vojvodinu, i za mene.
Odnos roditelja
Vasa Pušibrk se seća da je, u vreme njegovog školovanja, Novi Sad imao ispod 200.000 stanovnika, ali da je baza fudbalskih talenata bila velika. „Danas, kada se broj stanovnika duplirao, ne primećujem da je baza dečaka narasla u odnosu na to povećanje. Naši roditelji nisu ni znali kada imamo treninge, a kamo li da su nas na njih vodili, kao što to danas čine očevi i majke“.
Usledili su potom i legendarni nastupi u Kupu šampiona...
- Prvo smo u dvomeču eliminisali bečku Admiru, a onda su nas čekali okršaji s Atletikom iz Madrida. Stanković i Boškov su sjajno vodili ekipu, nije bilo puno „babica“, kao što su više od dve decenije kasnije, činili Ljupko Petrović i Miša Kosanović. Elem, Atletiko smo pobedili u Novom Sadu sa 3:1, kada je Pantelić bio strelac iz igre, pošto mu je golman najpre zaustavio šut sa 11 metara. U revanšu, u Madridu, izgubili smo s 2:0, a onda je bilo priče o tome da ćemo treću utakmicu da odigramo, mislim, u Holandiji. Međutim, Španci su nam platili boravak od nedelju dana u Madridu, a u „majstorici“ smo slavili sa 3:2, golom Takača u nadoknadi vremena, i prošli u četvrtfinale. Nastala je euforija, španska publika bila je u šoku, a kod kuće smo naišli na fenomenalni doček. Pred prepunim Trgom slobode u Novom Sadu priređeno na je istinsko slavlje. Bili smo heroji grada...
Igranje za Troa i kraj karijere
Pušibrk je povredio meniskus u prvenstvenoj utakmici s Hajdukom, posle koje otiššao na operaciju i rehabioitaciju od šest meseci. Za to vreme stigle su neke nove snage u Vojvodinu, pa je rešio da ode u inostranstvo i potpiše dvogodišnji ugovor sa farncuskim drugoligašem Troa. „Želeo sam da zaradim neki novac, pa sam jednu polusezonu proveo u Crvenki, s kojom sam ušao u Prvu ligu, a onda sam otišao u Francusku. U utakmici s Dankerkom, protivnički fudbaler me je pogodio u levo, već operisano koleno, usledio je novi hirurški zahvat i kraj karijere u 29. godini“.
U četvrtfinalu, čekao je Vojvodinu još jedan težak ispit, u vidu duela sa Seltikom iz Glazgova.
- Pred tu utakmicu, loš potez uprave i direktora Boškova: prodali su Takača posle Madrida, koji je prešao u francuski Ren. On je bio naš golgeter, ključni igrač, čime je ekipa dobila sasvim drugačiju fizionomiju. Istina, od tog transfera, podignuta su dva reflektora na našem stadionu. Nažalost, posle trećeg susreta s Atletikom, po završetku, sukobio sam se sa španskim igračem Ufarteom koji me je s leđa udario, a sudija mi je pokazao crveni karton, tako da nisam mogao da budem u sastavu za Škotlanđane. Sećam se da je na našem stadionu bilo toliko gledalaca, da su neki od njih, u grozdovima, visili sa reflektorskih stubova. Pobedili smo golom Milana Stanića, a u revanšu smo imali pozitivan rezultat do poslednjih trenutaka. Susret se igrao pred 80.000 gledalaca i nikada u karijeri nisam imao priliku da igram u takvom ambijentu. Sudija je produžio susret, a Seltik je, posle kornera, glavom postigao gol i izbacio nas iz daljeg takmičenja. Ispalo je da smo izgubili od budućeg prvaka Evrope, kojem smo pružili veliki otpor, a kojem je podršku pružao i čuveni glumac Šon Koneri – prisetio se Vasa Pušibrk, koji je fudbalsku karijeru završio u 29. godini, zbog povrede, čime je započeo i deo života tokom kojeg je radio u turizmu, pa u marketingu Spensa, a na kraju se bavio i privatnim poslom u prodaji medicinskih pomagala, gde je dočekao i penziju. Danas živi u Ledincima, otac je dve ćerke i ima petoro unučadi.
Aleksandar Predojević
