МАЛА ИСТОРИЈСКА ЧИТАНКА - ОЛИМПИЈСКЕ ИГРЕ Од бојкота и тероризма до коронавируса

Од спортских дешавања остала је упамћена финална утакмица у кошарци између САД и СССР. Американци су због додавања времена у два наврата и победничког коша СССР у последњој секунди, сматрали да су оштећени и уложили су жалбу која је одбијена. Због тога нису хтели да приме сребрне медаље које се до данас чувају у минхенској банци. Наши рукометаши су постали први олимпијски победници, а Мате Парлов је освојио прво злато у боксу. Сребрну медаљу освојио је рвач Јосип Чорак и бронзане боксер Звонимир Вујин и рвач Милан Ненадић. Први масовни бојкот ОИ десио се у Монтреалу 1976. године због учешћа спортиста Новог Зеланда чији су рагбисти гостовали у Јужној Африци, која је у то време била избачена  из олимпијске породице због расизма. Игре у Монтреалу напустило је 29 земаља (27 афричких). Остаће забележено и да је четрнаестогодишња румунска гимнастичарка Нађа Команечи, постигла у седам различитих вежби оцену 10 и освојила три златне медаље, укључујући ону из вишебоја. Југословенски спортисти донели су кући осам медаља и то две златне и по три сребрне и бронзане. Златом су се окитили кануиста Матија Љубек и рвач Момир Петковић.

Четири године касније на ОИ у Москви 1982. године бојкот се наставио. Овог пута амерички спортисти нису учествовали јер је председник САД Џими Картер хтео да „казни” Москву због интервенције у Авганистану. Бојкоту се придружило 58 земаља. Те године златне медаље освојили су југословенски кошаркаши и Слободан Качар у боксу. На ОИ у Лос Анђелесу 1984. године СССР није учествовала због наводних безбедносних разлога, а бојкоту се придружило још 18 земаља источног блока, осим Румуније. Из Југославије је допутовало 140 спортиста, који су освојили рекордан број медаља – 18 (по седам злата и бронзи и четири сребра). Златне медаље освојили су ватерполисти, рукометаши, рукометашице, рвачи Шабан Трстена, Владо Лисјак, кануисти Матија Љубек и Мирко Нишовић (Ц-2) и боксер Антон Јосиповић. После два велика бојкота на ОИ у Јужној Кореји 1988. године у Сеулу окупио се рекордан број земаља иако нису учествовале Северна Кореја, Куба, Етиопија и Никарагва. Учешће је било дозвољено и професионалним играчима, чиме је МОК дефинитивно напустио круте аматерске принципе који су важили деценијама.Овог пута југословенски спортисти освојили су 12 одличја и то три злата, четири сребра и пет бронзи. Златне медаље освојили су Јасна Шекарић и Горан Максимовић у стрељаштву и ватерполисти.

Иако је обезбеђење било на високом нивоу на ОИ 1996. године у Атланти у  Парку олимпијске стогодишњице, непосредно након анонимне дојаве телефоном експлодирала је бомба кућне израде и однела два живота, угрозивши теже или лакше још 112. Боје Југославије бранило је 68 спортиста, а златну и бронзану медаљу освојила је стрелац Александра Ивошев, кошаркаши сребрну и одбојкаши бронзану.

Први пад на допингу

На отварању ОИ у Мексику 1968. године је по први пута част паљења олимпијског пламена била додељена жени- атлетичарки Норми Енрикета Басилио де Котело. Те ОИ су биле специфиче јер су одржане на надморској висини 2.240 метара, па је за поједине спортове редак ваздух погодовао у постизању добрих резултата, посебно у дисицплинама скок удаљ и увис и скок с мотком. По први пут је је уведена допинг контрола, а први који је дисквалификован је био шветски такмичар у модерном петобоју Ханс Гунар Лиљенвол због коришћења алкохола. Југословенски спортисти су се на овим ОИ окитили са осам медаља – пливачица Ђурђа Бједов је освојила златну и сребрну медаљу, ватерполисти и гимнастичар Мирослав Церар златне, кошаркаши и рвач Стеван Хорват сребрне, а боксер Звонимир Вујин и рвач Бранислав Симић бронзане.

После 44 године Аустралија је 2000. године поново била домаћин Игара. Постављен је и рекорд по броју земаља освајача трофеја – 80. Југославенски спортисти су три медаље – златну одбојкаши, сребрну Јасна Шекарић у стрељаштву и бронзану ватерполисти. Летње олимпијске игре су се 2004. године „вратиле кући” у Атину. Њих је обележила борба против допинга у којој је „пало” 23 спортиста, укључујући и шесторо освајача медаља. Наши спортисти освојили су две медаље и то Јасна Шекарић у гађању ваздушним пиштољем и ватерполисти. На ОИ у Пекингу 2008. године програму је додато девет нових дисциплина. Милорад Чавић освојио је сребро у пливању и Новак Ђоковић у тенису и ватерполо репрезентација окитили су се бронзама.

Лондон је 2012. године био трећи пут домаћин ОИ, а Србија је обележила 100 година од првог учешћа њених спортиста на Играма. За Србију су медеље освојили Србија је Милица Мандић злато у теквондоу, Ивана Максимовић сребро у стрељаштву и Андрија Златић у стрељаштву и ватерполо репрезентација бронзе. Четири године касније по први пут јужноамеричка земља била је домаћин Игара и то Бразил (Рио де Жанеир). Од српских спортиса Давор Штефанек (рвање) и мушка ватерполо репрезентација освојили су злато, Тијана Богдановић (теквондо), Марко Томићевић и Миленко Зорић (кајак), женска одбојкашка репрезентација, мушка кошаркашка репрезентација сребро, а Ивана Шпановић (атлетика) и женска кошаркашка репрезентација бронзу. ОИ у Токију 2021. представљале су демонстрацију јединства и солидарности целог света да се први пут од избијања пандемије коронавируса окупи како би се одржале Игре које су биле фокусиране само на оно што је најбитније: слављење спорта и спортиста. Србија је први пут имала представнике у екипној конкуренцији у стоном тенису, у женској конкуренцији у боксу, у дебитантским спортовима на олимпијским играма, 3 на 3 и каратеу, а по први пут након распада Југославије представника у слободном стилу у рвању. Злато је освојали Милица Мандић у теквондоу, Јована Перковић у кратеу, ватерполисти, сребро дамир Микице у стрељаштву, а бронзе мушка баскет репрезентација, Тијана Богдановић у теквондоу, Миленко Себић у Стрелуаштву, Зураб Датунашвили у рвању и одбојкашице.

Силвиа Ковач