МАЛА ИСТОРИЈСКА ЧИТАНКА У СУСРЕТ ОЛИМПИЈСКИМ ИГРАМА У ПАРИЗУ Тапавици бронза - век касније

На њима ће учествовати око 10.500 такмичара, који ће се надметати у 32 различита спорта и борити се за 329 златних медаља, а међу њима ће бити и више од 100 најбољих спортиста из Србије.

Као „загревање” за ОИ у Музеју Војводине у Новом Саду (Дунавска 35) ће до 24. јула сваке среде, од 20 часова, бити организована предавања на којима ће гости бити освајачи олимпијских одличја. Прво предавање, које је одржао кустос историчар Марко Ушћебрка, било је посвећено самом зачетку ОИ у античкој Грчкој и њиховом реорганизовању крајем 19. века захваљујући француском барону Пјеру де Кубертену.

Тадија Качар, бивши репрезентативац Југославије у боксу, освајач златних медаља на балканским и медитеранским такмичењима, вицешампион света и Европе и освајач сребрне олимпијску медаље у Монтреалу 1976. био је гост првог предавања. Он је поделио своје искуство освајања олимпијске медаље и укратко се осврнуо и на своје прве боксерске кораке у Новом Саду. 

Било је потребно 16 векова да Кубертен обнови ОИ, које је 393. године укинуо римски цар Теодосије сматрајући их величањем паганских ритуала, и то тамо где је све и почело - у Грчкој. Прве модерне ОИ одржане су од 6. до 15. априла 1896. године у Атини. Учествовало је 14 земаља са 245 спортиста, од којих је 169 било из Грчке, а најуспешнија је била репрезентација САД која је освојила 11 златних медаља. Свестрани спортиста са ових простора, Момчило Тапавица, такмичио се под заставом Угарске у једноручном и дворучном дизању тегова, рвању и тенису у ком је освојио треће место. Занимљиво је да му је ретроактивно, готово век касније, додељена бронза пошто у време, када се он надметао, није се додељивало одличје за треће место (за прво је било додељена сребрна, а за друго бакарна медаља). Међу занимљивостима је и податак да је амерички атлетичар, који је у тркама на 100 и 400 метара заузео ниски старт, што до тад у Европи није била пракса, скоро био дисквалификован, док је такмичење у пливању било одржано у мору, јер није било новца за изградњу базена.

Наредне ОИ су одржане у Паризу од 14. маја до 28. октобра 1900.  на велику жељу Кубертена, који је постао и председник МОК-а, али су доживеле велики неуспех, пошто су организоване као део Светске изложбе и трајале су више од пет месеци. Постизани су и лошији резултати због неусловних терена и борилишта, па се, на пример, такмичење у бацању кладива одржавало у пошумљеном делу, због чега су реквизити завршавали на дрвећу. Упркос томе учествовало је 24 земље и 975 олимпијаца, од којих је нешто више од 400 било из Француске. Најуспешнији такмичар био је Алвин Кренцлер који је освојио четири златне медаље у тркама на 60 и 200 метара, потом у трци на 110 метара са препонама и скоку удаљ. Са ових простора се такмичио Милан Нералић који је Аустрији донео треће место у борби сабљом, у категорији инструктора мачевања. У Паризу су први пут снаге одмериле и жене, а прва која се окитила златом била британска тенисерка Шарлота Купер.

Прве ОИ у 20. веку су одржане у од 1. јула до 23. новембра 1904. године у Сент Луису у САД. Било је то само годину дана након успешног десетосекундног лета браће Рајт, па је једини начин превоза још увек био брод. То је резултирало учешћем само 13 земаља и 689 спортиста, а више од 500 је било из САД. Најуспешнији, иако је имао једну дрвену ногу, био је Антон Хајда који је освојио пет златних и једну сребрну медаљу. Наравно, без велике конкуренције, Американци су били најуспешнији са освојених 76 одличја. Тада су први пут уручени злато, сребрно и бронза.

Давне 1908. године Лондон није требао да буде домаћин ОИ, већ Рим. Све је било спремно за највећи спортски догађај на Апенинском полуострву али изгледа да се богови Рима нису с тим сложили, јер је вулкан Везув две године раније еруптирао, па су италијанске власти одлучиле да новац намењен за ОИ преусмере на санирање штете у Напуљу. Те ОИ у Лондону остаће упамћене као најдуже - трајале су од 27. априла до 31. октобра, учествовале су 22 земље са 2.035 спортиста и обиловале политичким контроверзама. Такмичари из Финске, која је била војводство унутар Руског царства до 1917. године, нису желели да учествују под заставом Русије, Ирски такмичари под заставом Велике Британије, док Американци нису били вољни да подигну заставу у част британског монарха Едварда Седмог. Током маратона такмичара Доранда Пиетрију су преко циља дословно пренела два гледаоца, због чега му је златна медаља одузета. Такође, краљевској породици дат је бољи поглед на стазу, па је она продужена на 42 километра и 195 метара уместо до тада уобичајених 40 километара. Захваљујући тој „привилегији“, ИААФ је 1921. године донео одлуку да се управо та удаљеност прогласи службеном маратонском деоницом.

Силвиа Ковач