КАПА ДОЛЕ
ОПРОСТИЛА СЕ СА ДВА СРЕБРА У ПАРИЗУ Борислава Перић Ранковић је најуспешнији српски параолимпијац у историји
Борислава Перић Ранковић најуспешнији је српски параолимпијац у историји.
Освојила је седам одличја са Параолимпијских игара од Пекинга до Париза и коначно у "граду светлости" одлучила да заврши богату каријеру у којој је нанизала 32 медаље са великих такмичења. У Пекингу и Лондону освајала је појединачна сребра, у Рију се октила златом, а онда и сребром екипно са Надом Матић. У Токију су њих две биле бронзане екипно, а у Паризу је освојила сребро у дублу са Надом, која се такође опростила од играчке каријере, и сребро појединачно.
- Да, одлучила сам да се после више од двадесет година богате каријере опростим и да то буде са одличјем у Паризу и успела сам у томе освојивши две медаље. И моја саиграчица из клуба Спин и репрезентације Нада Матић је одлучила да се опрости у Паризу. А да сам најуспешнија и међу параолимпијцима и олимпијцима у Србији заправо сам сазнала из медија, такође сам најуспешнији спортиста са 32 одличја са европских и светских превенстава и параолимпијских игара. Драго ми је због тога, јер је било веома тешко освојити толики број одличја - каже за Дневник Борислава Перић Ранковић.
Када су одлазили у Париз парастонотенисери су се надали бар једном одличју, што је истицао и селектор Златко Кеслер, иначе тренер Бориславе Перић Ранковић и сам некада успешан такмичар.
- Задовољни смо освојеним одличјима, можда да је још Нада прошла појединачно до полуфинала, али не треба жалити за оним што је било. Важно је да је клуб Спин из Новог Сада у Паризу освојио три медаље, пошто је бронзу појединчано освојио Митар Паликућа. Заправо половина освојених медаља у Паризу је стигла у Нови Сад.
Борислава истиче да јој је најтежи меч у Паризу појединачно био против Британке Маган Шеклтон, а у дублу против Францускиња Александре Сент Пјер и Флоре Вотије.
- Са Францускињама смо играле у четвртфиналу, пред домаћом публиком, што је додатно отежавало. Иако су оне имале огромну подршку нису знале у петом сету да искористе две меч лопте, што смо Нада и ја успеле. Против Британке сам играла у четвртфиналу и тај дуел сам добила са 3:2 и симболично обезбедила 32. медаљу са великих такмичења. Било ми је тешко психолошки, јер јесмо ми тада већ имали једну медаљу, чиме смо испунили примарни циљ у Паризу, а и Митар је већ имао одличје. Једноставно нисам мислила да могу и до појединачне медаље. Послужила ме је и срећа у том дуелу, али и Британка ју је имала, јер је било много пардона. У одлучујућем делу петог сета ја сам искусно успела меч да приведем крају, а затим у полуфиналу против Кинескиње Жоу сам успела да се вратим пошто сам губила 2:0 у сетовима и 7:3 у трећем. Сећам се да сам тада себи рекла да се потрудим да пружим мало већи отпор да меч буде достојан опраштања са играчке сцене, не размишљајући да могу да преокренем меч у своју корист што сам на крају, ипак, учинила.
Следи кандидатура за председника ПОКС-а
Иако је одлучила да се опрости од играчке каријере Борислава Перић Ранковић није рекла збогом и стоном тенису. Пуна енергије и идеја наравно да има планове.
- Ако се отворе карте кандидоваћу се за председника Параолимпијског комитета и да на тај начин дам свој допринос, да се чује глас спортисте. Сматрам да на високим позицијама у друштву када се расправља о особама са инвалидитетом, или спортистима са инвалидитетом морају ту да буду присутне особе које јесу инвалиди, јер имају више разумевања за ситне проблеме које неки други не би могли да разумеју, а и нису разумевали. Као спортиста ја сам била у Управном одбору ПОКС-а, трудила сам се да се чује глас спортиста. Када се набавља операма или нешто друго мора се видети шта је то што одговара спортистима, јер особе без инвалидитета имају другачије потребе и другачије функционишу. Пуно тога треба узети у обзир што до сада није узимано, надам се да ће се у будућности мој глас бившег спортисте чути и да ће превагнути. Требало би од сада да се слушају гласови спортиста, јер многе организације су ту због спортиста, а не спортисти због организација - казала је Беба.
Стигла је Беба после исцрпљујућег меча до финала, где ју је чекала доста млађа Немица Сандра Миколашек која је на крају успела да се домогне злата.
- Нисам знала да искористим све сигнале које ми је слала током меча, јер се она мене заправо јако бојала. Можда да смо могле да преспавамо, па онда играмо финале, вероватно би она под тремом поклекла. Али, не жалим за тим мечом, њено време тек долази и она треба да преузме, и у Европи и у свету, оно што сам до сада ја радила.
Уз богату и плодну каријеру Борислава је успевала да усклади и улогу супруге и мајке.
- Сви су ми излазили у сусрет, помагали ми и да стигнем да тренирам и да моја ћерка Драгана постигне све своје обавезе. Сама не бих успела да обавим тај велики посао, али хвала свима који су били уз мене, од супруга Миленка, мојих родитеља, свекрве, који су ми највише помогли да уз каријеру изведемо дете на прави пут. Сада ћу имати више времена да се посветим и њој и породици. Драгана је већ самостална, кренула је у осми разред, моје је само да јој помогнем када јој то затреба.
Још од малена ћерка јој је пред свако такмичење, а и после надметања даривала ситне поклоне, који су јој давали посебну мотивацију.
- То су били наши мали ритуали, још од када је била мала. Имала је две године када сам одлазила у Лондон и све што је желела да јој мама донесе била је медаља. Ритуали су остали, када је била мала били су то само цртежи, после када је научила да пише и текстови. Скоро све их чувам, сада ћу имати времена да то све сумирам. Сви ти ситни поклончићи били су увек уз мене у ташни са рекетом и они су ми давали невидљиву снагу када ми је била неопходна - закључила је Борислава Перић Ранковић.
Г. Маленовић
