KAPA DOLE
OPROSTILA SE SA DVA SREBRA U PARIZU Borislava Perić Ranković je najuspešniji srpski paraolimpijac u istoriji
Borislava Perić Ranković najuspešniji je srpski paraolimpijac u istoriji.
Osvojila je sedam odličja sa Paraolimpijskih igara od Pekinga do Pariza i konačno u "gradu svetlosti" odlučila da završi bogatu karijeru u kojoj je nanizala 32 medalje sa velikih takmičenja. U Pekingu i Londonu osvajala je pojedinačna srebra, u Riju se oktila zlatom, a onda i srebrom ekipno sa Nadom Matić. U Tokiju su njih dve bile bronzane ekipno, a u Parizu je osvojila srebro u dublu sa Nadom, koja se takođe oprostila od igračke karijere, i srebro pojedinačno.
- Da, odlučila sam da se posle više od dvadeset godina bogate karijere oprostim i da to bude sa odličjem u Parizu i uspela sam u tome osvojivši dve medalje. I moja saigračica iz kluba Spin i reprezentacije Nada Matić je odlučila da se oprosti u Parizu. A da sam najuspešnija i među paraolimpijcima i olimpijcima u Srbiji zapravo sam saznala iz medija, takođe sam najuspešniji sportista sa 32 odličja sa evropskih i svetskih prevenstava i paraolimpijskih igara. Drago mi je zbog toga, jer je bilo veoma teško osvojiti toliki broj odličja - kaže za Dnevnik Borislava Perić Ranković.
Kada su odlazili u Pariz parastonoteniseri su se nadali bar jednom odličju, što je isticao i selektor Zlatko Kesler, inače trener Borislave Perić Ranković i sam nekada uspešan takmičar.
- Zadovoljni smo osvojenim odličjima, možda da je još Nada prošla pojedinačno do polufinala, ali ne treba žaliti za onim što je bilo. Važno je da je klub Spin iz Novog Sada u Parizu osvojio tri medalje, pošto je bronzu pojedinčano osvojio Mitar Palikuća. Zapravo polovina osvojenih medalja u Parizu je stigla u Novi Sad.
Borislava ističe da joj je najteži meč u Parizu pojedinačno bio protiv Britanke Magan Šeklton, a u dublu protiv Francuskinja Aleksandre Sent Pjer i Flore Votije.
- Sa Francuskinjama smo igrale u četvrtfinalu, pred domaćom publikom, što je dodatno otežavalo. Iako su one imale ogromnu podršku nisu znale u petom setu da iskoriste dve meč lopte, što smo Nada i ja uspele. Protiv Britanke sam igrala u četvrtfinalu i taj duel sam dobila sa 3:2 i simbolično obezbedila 32. medalju sa velikih takmičenja. Bilo mi je teško psihološki, jer jesmo mi tada već imali jednu medalju, čime smo ispunili primarni cilj u Parizu, a i Mitar je već imao odličje. Jednostavno nisam mislila da mogu i do pojedinačne medalje. Poslužila me je i sreća u tom duelu, ali i Britanka ju je imala, jer je bilo mnogo pardona. U odlučujućem delu petog seta ja sam iskusno uspela meč da privedem kraju, a zatim u polufinalu protiv Kineskinje Žou sam uspela da se vratim pošto sam gubila 2:0 u setovima i 7:3 u trećem. Sećam se da sam tada sebi rekla da se potrudim da pružim malo veći otpor da meč bude dostojan opraštanja sa igračke scene, ne razmišljajući da mogu da preokrenem meč u svoju korist što sam na kraju, ipak, učinila.
Sledi kandidatura za predsednika POKS-a
Iako je odlučila da se oprosti od igračke karijere Borislava Perić Ranković nije rekla zbogom i stonom tenisu. Puna energije i ideja naravno da ima planove.
- Ako se otvore karte kandidovaću se za predsednika Paraolimpijskog komiteta i da na taj način dam svoj doprinos, da se čuje glas sportiste. Smatram da na visokim pozicijama u društvu kada se raspravlja o osobama sa invaliditetom, ili sportistima sa invaliditetom moraju tu da budu prisutne osobe koje jesu invalidi, jer imaju više razumevanja za sitne probleme koje neki drugi ne bi mogli da razumeju, a i nisu razumevali. Kao sportista ja sam bila u Upravnom odboru POKS-a, trudila sam se da se čuje glas sportista. Kada se nabavlja operama ili nešto drugo mora se videti šta je to što odgovara sportistima, jer osobe bez invaliditeta imaju drugačije potrebe i drugačije funkcionišu. Puno toga treba uzeti u obzir što do sada nije uzimano, nadam se da će se u budućnosti moj glas bivšeg sportiste čuti i da će prevagnuti. Trebalo bi od sada da se slušaju glasovi sportista, jer mnoge organizacije su tu zbog sportista, a ne sportisti zbog organizacija - kazala je Beba.
Stigla je Beba posle iscrpljujućeg meča do finala, gde ju je čekala dosta mlađa Nemica Sandra Mikolašek koja je na kraju uspela da se domogne zlata.
- Nisam znala da iskoristim sve signale koje mi je slala tokom meča, jer se ona mene zapravo jako bojala. Možda da smo mogle da prespavamo, pa onda igramo finale, verovatno bi ona pod tremom poklekla. Ali, ne žalim za tim mečom, njeno vreme tek dolazi i ona treba da preuzme, i u Evropi i u svetu, ono što sam do sada ja radila.
Uz bogatu i plodnu karijeru Borislava je uspevala da uskladi i ulogu supruge i majke.
- Svi su mi izlazili u susret, pomagali mi i da stignem da treniram i da moja ćerka Dragana postigne sve svoje obaveze. Sama ne bih uspela da obavim taj veliki posao, ali hvala svima koji su bili uz mene, od supruga Milenka, mojih roditelja, svekrve, koji su mi najviše pomogli da uz karijeru izvedemo dete na pravi put. Sada ću imati više vremena da se posvetim i njoj i porodici. Dragana je već samostalna, krenula je u osmi razred, moje je samo da joj pomognem kada joj to zatreba.
Još od malena ćerka joj je pred svako takmičenje, a i posle nadmetanja darivala sitne poklone, koji su joj davali posebnu motivaciju.
- To su bili naši mali rituali, još od kada je bila mala. Imala je dve godine kada sam odlazila u London i sve što je želela da joj mama donese bila je medalja. Rituali su ostali, kada je bila mala bili su to samo crteži, posle kada je naučila da piše i tekstovi. Skoro sve ih čuvam, sada ću imati vremena da to sve sumiram. Svi ti sitni poklončići bili su uvek uz mene u tašni sa reketom i oni su mi davali nevidljivu snagu kada mi je bila neophodna - zaključila je Borislava Perić Ranković.
G. Malenović
