Обликовање нове српске кошаркашке реалности

Боља потврда квалитетног рада Војводине у последњем периоду није могла да  дође, узимајући у обзир митске размере лика и дела трофејног европског стручњака.

И када би се само тај коментар или та утакмица узела у обзир, утисак који је новосадски тим оставио на минулом Купу био би довољан за задовољство црвено-белих, али не би био потпун. Разлог је прост – и ван „Чаира“ се и те како причало о новој нади тренерског посла, управо Милошу Исаков-Ковачевићу, томе како је могуће да Тајрела Џонсона нико није „покупио“ (у Војводину дошао из Швајцарске), томе да би „ова јединица“ могла лако и у Партизан или Црвену звезду (мислећи на бека Новосађана Џереда Канингема), али и о носталгичним опсервацијама Нишлија о епизоди Стефана Савића у њиховом Констанитну, констатујући да је квалитет ветерана Новосађана био евидентан у дуелима против највећих екипа региона и Европе.

Зидине нишке тврђаве брујале су о течној игри игри Војводине, која је била у сагласју са мирним токовима оближње Нишаве. Наука каже да је име добила према келтском хидрониму „нова“ или „новие“ и није случајно што се баш у Нишу представила „нова Војводина“ и гласно ставила до знања свима да се кошаркашки Нови Сад подиже.

Наступ Војводине на Купу Радивоја Кораћа имао је и ширу употребу, с обзиром на то да је свима постало јасно да се јаз између КЛС и абалигашких екипа смањио и да је додатно место српском тиму у најјачем регионалном шампионату нужда, коју не би смела да спречи прича о ограниченом националном коефицијенту (према тренутним правилима Србија не сме да има више од пет представника). Наравно, уколико квалитет, као и резултати, погурају тај српски тим (читај Војводину или Спартак) до елите Јадрана.

Најбољи и повређен - Милош Теодосић

А на Јадрану ће бити и те како занимљиво до краја сезоне, о чему сведочи и последњи „вечити дерби“, на којем је Црвена звезда поново савладала Партизан (85:79), трећи пут заредом ове сезоне и трећи пут у последња три Куп дуела.  Као што је то случај, када се сусретну два највећа српска клуба, поново су „шоу“ украле ствари ван паркета. Конференција Обрадовића у којем је коментарисао критике да је његов клуб „државни пројекат“, наводећи да је „управо супротно“ и позивајући свог председника Остоју Мијаиловића да обелодани финансијске извештаје, изазвала је и реакцију председника државе, као и реакције руководећих у оба табора, баш у вези са пословањима.

Посебну пажњу привукло је и то што је трофејни тренер признао да „више не може да утиче на играче“, као и да ће „добро размислити о томе шта даље“. Посматрајући дешавања у његовој екипи са лица места, све то могло је и да се примети, као и до сада невиђене расправе првотимаца црно-белих и то усред утакмице. Није то нешто што је несвојствено било ком спортском колективу, али је први пут било оволико изложено.

На крају је „Жућкова левица“ отишла у руке Црвене звезде, четврти пут узастопно. Искуство окоснице тима, као и лидерство и срчаност Милоша Теодосића прича су за себе. Ваљевски диригент је повређен срушио највећег ривала и са 16 поена био најзаслужнији за тријумф, а онда пробудио дечака у себи и уз мегафон прославио титулу са навијачима.

Причало се о великима, али се причало и о „малима“. Херцеговац из Гајдобре остао је урезан свима у памћење. Кажу да снови обично трају од три до пет минута, али је овај Херцеговачки, трајао 40, па може да се каже и да је окршај Партизана због тога попримио и нешто веће димензије.

Празник кошарке, моменти у којима су „мали“ постали „велики“, они нешто већи постали још већи, а највећи показали да и даље воде главну реч у српској кошарци, о којој се после нишке епизоде прича више него икада. На свим нивоима.

Вук-Милош Петровић