Oblikovanje nove srpske košarkaške realnosti

Bolja potvrda kvalitetnog rada Vojvodine u poslednjem periodu nije mogla da  dođe, uzimajući u obzir mitske razmere lika i dela trofejnog evropskog stručnjaka.

I kada bi se samo taj komentar ili ta utakmica uzela u obzir, utisak koji je novosadski tim ostavio na minulom Kupu bio bi dovoljan za zadovoljstvo crveno-belih, ali ne bi bio potpun. Razlog je prost – i van „Čaira“ se i te kako pričalo o novoj nadi trenerskog posla, upravo Milošu Isakov-Kovačeviću, tome kako je moguće da Tajrela Džonsona niko nije „pokupio“ (u Vojvodinu došao iz Švajcarske), tome da bi „ova jedinica“ mogla lako i u Partizan ili Crvenu zvezdu (misleći na beka Novosađana Džereda Kaningema), ali i o nostalgičnim opservacijama Nišlija o epizodi Stefana Savića u njihovom Konstanitnu, konstatujući da je kvalitet veterana Novosađana bio evidentan u duelima protiv najvećih ekipa regiona i Evrope.

Zidine niške tvrđave brujale su o tečnoj igri igri Vojvodine, koja je bila u saglasju sa mirnim tokovima obližnje Nišave. Nauka kaže da je ime dobila prema keltskom hidronimu „nova“ ili „novie“ i nije slučajno što se baš u Nišu predstavila „nova Vojvodina“ i glasno stavila do znanja svima da se košarkaški Novi Sad podiže.

Nastup Vojvodine na Kupu Radivoja Koraća imao je i širu upotrebu, s obzirom na to da je svima postalo jasno da se jaz između KLS i abaligaških ekipa smanjio i da je dodatno mesto srpskom timu u najjačem regionalnom šampionatu nužda, koju ne bi smela da spreči priča o ograničenom nacionalnom koeficijentu (prema trenutnim pravilima Srbija ne sme da ima više od pet predstavnika). Naravno, ukoliko kvalitet, kao i rezultati, poguraju taj srpski tim (čitaj Vojvodinu ili Spartak) do elite Jadrana.

Najbolji i povređen - Miloš Teodosić

A na Jadranu će biti i te kako zanimljivo do kraja sezone, o čemu svedoči i poslednji „večiti derbi“, na kojem je Crvena zvezda ponovo savladala Partizan (85:79), treći put zaredom ove sezone i treći put u poslednja tri Kup duela.  Kao što je to slučaj, kada se susretnu dva najveća srpska kluba, ponovo su „šou“ ukrale stvari van parketa. Konferencija Obradovića u kojem je komentarisao kritike da je njegov klub „državni projekat“, navodeći da je „upravo suprotno“ i pozivajući svog predsednika Ostoju Mijailovića da obelodani finansijske izveštaje, izazvala je i reakciju predsednika države, kao i reakcije rukovodećih u oba tabora, baš u vezi sa poslovanjima.

Posebnu pažnju privuklo je i to što je trofejni trener priznao da „više ne može da utiče na igrače“, kao i da će „dobro razmisliti o tome šta dalje“. Posmatrajući dešavanja u njegovoj ekipi sa lica mesta, sve to moglo je i da se primeti, kao i do sada neviđene rasprave prvotimaca crno-belih i to usred utakmice. Nije to nešto što je nesvojstveno bilo kom sportskom kolektivu, ali je prvi put bilo ovoliko izloženo.

Na kraju je „Žućkova levica“ otišla u ruke Crvene zvezde, četvrti put uzastopno. Iskustvo okosnice tima, kao i liderstvo i srčanost Miloša Teodosića priča su za sebe. Valjevski dirigent je povređen srušio najvećeg rivala i sa 16 poena bio najzaslužniji za trijumf, a onda probudio dečaka u sebi i uz megafon proslavio titulu sa navijačima.

Pričalo se o velikima, ali se pričalo i o „malima“. Hercegovac iz Gajdobre ostao je urezan svima u pamćenje. Kažu da snovi obično traju od tri do pet minuta, ali je ovaj Hercegovački, trajao 40, pa može da se kaže i da je okršaj Partizana zbog toga poprimio i nešto veće dimenzije.

Praznik košarke, momenti u kojima su „mali“ postali „veliki“, oni nešto veći postali još veći, a najveći pokazali da i dalje vode glavnu reč u srpskoj košarci, o kojoj se posle niške epizode priča više nego ikada. Na svim nivoima.

Vuk-Miloš Petrović