БИО ЈЕ У ВРХУ СВЕТСКЕ КОШАРКЕ, ДЕО ЕКИПЕ БИВШЕ ЈУГЕ КОЈА ЈЕ ХАРАЛА ПЛАНЕТОМ Ове детаље из живота Моке Славнића сигурно нисте знали! Легенда отворила душу

Генерација сјајних асова, још од светског злата у Љубљани 1970, није имала милости ни према коме, исписујући златне странице југословенског спорта, самоуверено, чинило нам се – лако и без милости. „Плави“ су тада освојили три везане титуле европских шампиона (1973, 1975. и 1977), постали су олимпијски победници (1980) и, поново, светски прваци (1978), успут освојивши и сребро на ОИ, 1976. године.

Део те генерације, али какав, био је Зоран Мока Славнић (75), плејмејкер, касније и члан Куће славних ФИБА, ас каквих није било много у свету. Радо је пристао да говори за (Не)заборављене, присети се неких од незаборавних тренутака наше кошарке и спорта уопште.

- На свет сам дошао 1949, као члан радничке породице, у улици Цара Лазара 11, код Саборне цркве у Београду и у том крају се одиграло читаво моје детињство – присетио се Мока. – Ишао сам у оближњу Основну школу „Браћа Рибникар“, па сам за читав живот остао заљубљен и изузетно везан за тај крај. Покојни отац Миливоје био је возач, мајка Катарина домаћица, а ја сам им био средње, од троје деце. Три године старија сестра Љиљана постала је доктор права, док је 14 година млађи брат Срђан рударски инжињер. Ја сам, ето, постао спортиста, јер сам према спорту осећао велику склоност и љубав, али сам имао проблем да изаберем грану која би ми највише одговарала. Пробао сам све и свашта и, на крају, определио се за кошарку.

Присећајући се дана када се први пут обрео на кошаркашком терену, Славнић каже да је  то било 1963. на Калемегдану, од којег је живео „на пет минута”. 

– Дошао сам на Звездин терен видевши доле децу како играју кошарку. Пријавио сам се код тренера Здравка Кубата и, ето, тако је све кренуло.

Од изазова, тврди, никада није бежао. Напротив.

- У кошарци сам једино био хендикепиран, због висине. Она је била спорт за високе људе, а ја имам 181 цм. Ипак, освојила ме је напречац. Почео сам са непуних 13,5 година, што је,  из данашње перспективе касно. Иницијална каписла, ипак, било је Европско првенство у Београду 1961., где је Југославија стигла до финала. Једна пријатељица радила је на Сајму, где се тај шампионат играо, и дала ми је карте за горњи део, у врху трибине. Међутим, док су се свирале химне, људи су стајали, а ја сам искористио прилику да се промувам и спустим ближе терену. 

Без дилеме је и када је открио ко су му били спортски идоли у то време.

- У кошарци је постојао само један, Јосип Ђерђа, а упоредо с њим, али из фудбала, био је то Драгослав Шекуларац. Иако смо били драстично различити, у време када је Шеки био „топ“, два-три пута ме је, његовим колима возио до Сајма где смо играли, добро се сећам његовог сребрног Мерцедеса 350, а он би ми рекао: „Мајсторе, за сваки кош који постигнеш, имаш од мене 2.000“. Тада, ако бих дао, например, шест кошева, с тих 12.000 могао сам да идем на летовање. Међутим, знао је, мангуп, да нећу ни да уђем у игру... Касније су нас поредили, али за мене се такав ас у историји  више неће поновити. Јер се такав рађа једном у 100 година.

О такође легендарном асу из Задра, Јосипу Ђерђи, Мока овако беседи:

- Био је скоро при крају каријере када смо се суочили и било је то право – крвопролиће. Чувао сам идола и у себи помислио: „Буразеру, извини, сад ћеш да видиш како муса дере јарца“. И он је био непоновљив, као и Шеки. Увек сам волео да идем тамо где су „ватра“ и „земљотрес“, мене је баш то „радило”. Обожавао сам дуеле с Ђерђом, Тврдићем и Плећашом и једва сам чекао да видим где сам ту ја.

Играма у вољеној Црвеној звезди, Зоран је заслужио позив у репрезентацију.

- Прави деби за државни тим имао сам, код селектора Мирка Новосела, 1973, на Европском првенству у Барселони. Пре тога, два пута био сам на Балканским првенствима код Ранка Жеравице, који је ваљда сматрао да сам за та ситна такмичења. Уследио је низ од три златне медаље на ЕП и златаре су тада радиле за џабе. Велика срећа у животу је то што сам се родио у време Ћосића, Кићановића, Далипагића, Капичића, Симоновића, Радовановића и да не ређам даље. У оно време велике Југославије, ниси могао у државни тим да се уфураш ако не вредиш. 

У легенду је ушла сцена када су Зоран Славнић и Драган Кићановић, у финалу ЕП 1977. године, непуна два минута пре краја сусрета, при резултату 72:59, играли одбојку против Руса.

- И данас вриштим од смеха када видим тај снимак. Нисмо се договорили да то урадимо, идеја је била моја, а где да је Чачанин не прихвати. Три године касније, у финалу на ОИ у Москви, требало је да буде и главомет, али ме је Кића „преварио“, јер га је, 11 секунди пре краја, повредио Дино Менегин. Помислио сам: „Нема везе, сам ћу“. Није ме пустио Ћосић, знао је шта планирам и није ми додао лопту. Није ту било ничега ружног, јер се тиме нисмо потцењивачки односили према супар-нику, будући да нисмо ни на који начин укључивали противничке играче у наше славље.

Највећи успех у каријери, што је и дан-данас највреднији резултат наше кошарке, било је освајање олимпијског злата, 1980. године, у Москви. Четири године раније, у Монтреалу, наша селекција била је сребрна.

- Монтреал памтим по томе што је читава моја генерација, дан пре финала с Американцима, први пут имала горак укус у устима. Никада се у животу нисмо никоме предали, нити смо мислили да ћемо да изгубимо... Нисмо, једноставно, знали за ту врсту размишљања. И пре тога, на СП у Порторику 1974, Американци су нам измакли, јер се тада играло другачије и на крају се створио троугао између Руса, Амера и нас. Руси су добили САД, ми смо савладали Русе, а Американци нас, па су, на крају, први били играчи ондашњег СССР-а, ми смо били други, а селекцији САД припала је бронза. У Москви Амера није било, па сам, да се нашалим, после финала с Италијанима, назвао председника Џимија Картера и рекао му: „Ало, Џими, шаљи екипу, што сте се ус....!“.

О томе да ли је био свестан у какве су звезде светског спорта израсли он и његови саиграчи, Мока тврди да су то препознали тек много година касније. 

– Ишло нас је... Када играте покер и стално добијате, не постављате себи питање да ли вас иде карта, или знате да играте. Био сам свестан успеха и то нисам одвајао од мог учинка. Умео сам да објективно вреднујем и појединца и колектив. Добра ствар у свему је што се правилно социјално развијаш, а не ваља то што неки појединац може да се огребе за нешто што није заслужио. Ако сам био креативан, ти успеси су ми значили и с индивидуалног и с колективног аспекта, мада сам, по менталном склопу, више индивидуалац. Давно сам схватио да у кошарци не постоји изгубљена утакмица, осим ако ти време не дозвољава да преокренеш резултат.

О томе у којој мери је саиграче чинио бољима, а онда и ко је њега начинио врхунским играчем, Мока нам је казао:

- Често сам говорио о томе да, ако ме неко ухвати да кажем нешто афир- мативно у првом лицу,  више никада после тога нећу дати ни један интервју. Препотенција је када причаш о себи самом, а потцењивачки је када крити-кујеш друге. О томе да ли сам и у којој мери бољима чинио друге, треба да питате њих. Од тренера, међутим, никада нисам заборавио да истакнем четири стуба: Небојшу Поповића, Бору Станковића, Александра Николића и Рашу Шапера, јер да није било њих, не бисмо ни играли кошарку. Здравко Кубат ме је научио да поштујем ред, рад и дисциплину, иако није толико учинио на мом индивидуалном развитку. Жеравица се преварио, јер је мислио да сам бараба, а ја то нисам, само сам мангуп. Имао сам дивну сарадњу с великом већином тренера, а Мирко Новосел ми је најбољи тренер свих времена. Пронашао је формулу како да добијемо Русе, с којима смо, пре њега, имали скор 1:11. Када је он преузео репрезентацију, било је 11:1 за нас, а он је одбрао играче, међу којима сам се појавио и ја.

По завршетку играчке каријере, Зоран је био тренер, а памти се и као први селектор репрезентације самосталне Србије, 2007. године, на ЕП у Шпанији.

 – Од тада више никада нисам сео на тренерску клупу.  Био сам тешко разочаран у људе. Желео сам пуно, али нисам имао материјал. Морао сам сам да га измислим, јер су само тројица стандрадних, Миличић, Гуровић и Јарић, тада наступили. Позвао сам стога чак девет дебитаната, од којих су се каснији селектори ослањали на њих седморицу. Надао сам се да ћу да растем, али сам само старио. Моја тренерска каријера била би протраћена, да нисам био стваралачки успешан. Трофејно, нажалост, нисам – завршио је Зоран Славнић.

Александар Предојевић