BIO JE U VRHU SVETSKE KOŠARKE, DEO EKIPE BIVŠE JUGE KOJA JE HARALA PLANETOM Ove detalje iz života Moke Slavnića sigurno niste znali! Legenda otvorila dušu
Sedamdesetih i početkom osamdesetih godina 20. veka, planetarnom košar-kaškom pozornicom, ako se izuzme NBA liga, vladala je reprezentacija Jugoslavije.
Generacija sjajnih asova, još od svetskog zlata u Ljubljani 1970, nije imala milosti ni prema kome, ispisujući zlatne stranice jugoslovenskog sporta, samouvereno, činilo nam se – lako i bez milosti. „Plavi“ su tada osvojili tri vezane titule evropskih šampiona (1973, 1975. i 1977), postali su olimpijski pobednici (1980) i, ponovo, svetski prvaci (1978), usput osvojivši i srebro na OI, 1976. godine.
Treći najbolji strelac
Otkrio je Slavnić i jedan prilično zanimljiv i pomalo neočekivan podatak kada je u pitanju broj koševa koji je postigao za državni tim. „ Za mene je bio šokantna činjenica da sam, u našoj generaciji, bio treći najbolji strelac državnog tima. Kića je bio prvi, Praja Drugi, a ja, eto, treći, dakle tokom punih 10 godina. Igrao sam puno utakmica i puno minuta, pa se skupilo...
Deo te generacije, ali kakav, bio je Zoran Moka Slavnić (75), plejmejker, kasnije i član Kuće slavnih FIBA, as kakvih nije bilo mnogo u svetu. Rado je pristao da govori za (Ne)zaboravljene, priseti se nekih od nezaboravnih trenutaka naše košarke i sporta uopšte.
- Na svet sam došao 1949, kao član radničke porodice, u ulici Cara Lazara 11, kod Saborne crkve u Beogradu i u tom kraju se odigralo čitavo moje detinjstvo – prisetio se Moka. – Išao sam u obližnju Osnovnu školu „Braća Ribnikar“, pa sam za čitav život ostao zaljubljen i izuzetno vezan za taj kraj. Pokojni otac Milivoje bio je vozač, majka Katarina domaćica, a ja sam im bio srednje, od troje dece. Tri godine starija sestra Ljiljana postala je doktor prava, dok je 14 godina mlađi brat Srđan rudarski inžinjer. Ja sam, eto, postao sportista, jer sam prema sportu osećao veliku sklonost i ljubav, ali sam imao problem da izaberem granu koja bi mi najviše odgovarala. Probao sam sve i svašta i, na kraju, opredelio se za košarku.
Prisećajući se dana kada se prvi put obreo na košarkaškom terenu, Slavnić kaže da je to bilo 1963. na Kalemegdanu, od kojeg je živeo „na pet minuta”.
– Došao sam na Zvezdin teren videvši dole decu kako igraju košarku. Prijavio sam se kod trenera Zdravka Kubata i, eto, tako je sve krenulo.
Dočeci u Beogradu
Nije Slavnićeva generacija imala to zadovoljstvo da joj bude priređen doček ispred Skuštine Beograda, kao što danas naše sportske junake dočekuje desetine hiljada ljudi. „Kada smo se mi vraćali, ljudi su nam iskazivali ljubav tako što su štampali nekoliko hiljada majica s natpisom „Kića, Praja, Moka“, koje su se prodale za sat vremena i onda, kada šetaš po gradu, vidiš te majice. Nas je po 10.000 ljudi dočekivalo na aerodromu, odatle se išlo u SIV, usledio bi mali koktel i – doviđenja. Nije bilo ulagivanja političara i drugih struktura, ali ne mislim da je to negativno. Nama su, jednostavno, navijači na drugi način pokazivali ljubav i poštovanje”...
Od izazova, tvrdi, nikada nije bežao. Naprotiv.
- U košarci sam jedino bio hendikepiran, zbog visine. Ona je bila sport za visoke ljude, a ja imam 181 cm. Ipak, osvojila me je naprečac. Počeo sam sa nepunih 13,5 godina, što je, iz današnje perspektive kasno. Inicijalna kapisla, ipak, bilo je Evropsko prvenstvo u Beogradu 1961., gde je Jugoslavija stigla do finala. Jedna prijateljica radila je na Sajmu, gde se taj šampionat igrao, i dala mi je karte za gornji deo, u vrhu tribine. Međutim, dok su se svirale himne, ljudi su stajali, a ja sam iskoristio priliku da se promuvam i spustim bliže terenu.
Bez dileme je i kada je otkrio ko su mu bili sportski idoli u to vreme.
- U košarci je postojao samo jedan, Josip Đerđa, a uporedo s njim, ali iz fudbala, bio je to Dragoslav Šekularac. Iako smo bili drastično različiti, u vreme kada je Šeki bio „top“, dva-tri puta me je, njegovim kolima vozio do Sajma gde smo igrali, dobro se sećam njegovog srebrnog Mercedesa 350, a on bi mi rekao: „Majstore, za svaki koš koji postigneš, imaš od mene 2.000“. Tada, ako bih dao, naprimer, šest koševa, s tih 12.000 mogao sam da idem na letovanje. Međutim, znao je, mangup, da neću ni da uđem u igru... Kasnije su nas poredili, ali za mene se takav as u istoriji više neće ponoviti. Jer se takav rađa jednom u 100 godina.
O takođe legendarnom asu iz Zadra, Josipu Đerđi, Moka ovako besedi:
- Bio je skoro pri kraju karijere kada smo se suočili i bilo je to pravo – krvoproliće. Čuvao sam idola i u sebi pomislio: „Burazeru, izvini, sad ćeš da vidiš kako musa dere jarca“. I on je bio neponovljiv, kao i Šeki. Uvek sam voleo da idem tamo gde su „vatra“ i „zemljotres“, mene je baš to „radilo”. Obožavao sam duele s Đerđom, Tvrdićem i Plećašom i jedva sam čekao da vidim gde sam tu ja.
Igrama u voljenoj Crvenoj zvezdi, Zoran je zaslužio poziv u reprezentaciju.
- Pravi debi za državni tim imao sam, kod selektora Mirka Novosela, 1973, na Evropskom prvenstvu u Barseloni. Pre toga, dva puta bio sam na Balkanskim prvenstvima kod Ranka Žeravice, koji je valjda smatrao da sam za ta sitna takmičenja. Usledio je niz od tri zlatne medalje na EP i zlatare su tada radile za džabe. Velika sreća u životu je to što sam se rodio u vreme Ćosića, Kićanovića, Dalipagića, Kapičića, Simonovića, Radovanovića i da ne ređam dalje. U ono vreme velike Jugoslavije, nisi mogao u državni tim da se ufuraš ako ne vrediš.
U legendu je ušla scena kada su Zoran Slavnić i Dragan Kićanović, u finalu EP 1977. godine, nepuna dva minuta pre kraja susreta, pri rezultatu 72:59, igrali odbojku protiv Rusa.
- I danas vrištim od smeha kada vidim taj snimak. Nismo se dogovorili da to uradimo, ideja je bila moja, a gde da je Čačanin ne prihvati. Tri godine kasnije, u finalu na OI u Moskvi, trebalo je da bude i glavomet, ali me je Kića „prevario“, jer ga je, 11 sekundi pre kraja, povredio Dino Menegin. Pomislio sam: „Nema veze, sam ću“. Nije me pustio Ćosić, znao je šta planiram i nije mi dodao loptu. Nije tu bilo ničega ružnog, jer se time nismo potcenjivački odnosili prema supar-niku, budući da nismo ni na koji način uključivali protivničke igrače u naše slavlje.
Bez sujete nakon Manile
Nije Zoran Slavnić igrao onoliko koliko je to bilo do tada uobičajeno, kada je državni dres u pitanju, na SP u Manili. „Više sam sedeo na klupi, bili smo dosadni stalno Kića i ja, pa su pokušali na pleju malo sa Vilfanom, malo sa Delibašićem. Dobro... Kada smo se vratili u Beograd, novinari su sjatili kod mene i znao sam šta je. Pitali su me da li sam zadovoljan koliko sam igrao. Odgovorio sam im: Alo, bre, koga briga da li sam zadovoljan, kada smo osvojili zlato?“.
Najveći uspeh u karijeri, što je i dan-danas najvredniji rezultat naše košarke, bilo je osvajanje olimpijskog zlata, 1980. godine, u Moskvi. Četiri godine ranije, u Montrealu, naša selekcija bila je srebrna.
- Montreal pamtim po tome što je čitava moja generacija, dan pre finala s Amerikancima, prvi put imala gorak ukus u ustima. Nikada se u životu nismo nikome predali, niti smo mislili da ćemo da izgubimo... Nismo, jednostavno, znali za tu vrstu razmišljanja. I pre toga, na SP u Portoriku 1974, Amerikanci su nam izmakli, jer se tada igralo drugačije i na kraju se stvorio trougao između Rusa, Amera i nas. Rusi su dobili SAD, mi smo savladali Ruse, a Amerikanci nas, pa su, na kraju, prvi bili igrači ondašnjeg SSSR-a, mi smo bili drugi, a selekciji SAD pripala je bronza. U Moskvi Amera nije bilo, pa sam, da se našalim, posle finala s Italijanima, nazvao predsednika Džimija Kartera i rekao mu: „Alo, Džimi, šalji ekipu, što ste se us....!“.
O tome da li je bio svestan u kakve su zvezde svetskog sporta izrasli on i njegovi saigrači, Moka tvrdi da su to prepoznali tek mnogo godina kasnije.
– Išlo nas je... Kada igrate poker i stalno dobijate, ne postavljate sebi pitanje da li vas ide karta, ili znate da igrate. Bio sam svestan uspeha i to nisam odvajao od mog učinka. Umeo sam da objektivno vrednujem i pojedinca i kolektiv. Dobra stvar u svemu je što se pravilno socijalno razvijaš, a ne valja to što neki pojedinac može da se ogrebe za nešto što nije zaslužio. Ako sam bio kreativan, ti uspesi su mi značili i s individualnog i s kolektivnog aspekta, mada sam, po mentalnom sklopu, više individualac. Davno sam shvatio da u košarci ne postoji izgubljena utakmica, osim ako ti vreme ne dozvoljava da preokreneš rezultat.
O tome u kojoj meri je saigrače činio boljima, a onda i ko je njega načinio vrhunskim igračem, Moka nam je kazao:
- Često sam govorio o tome da, ako me neko uhvati da kažem nešto afir- mativno u prvom licu, više nikada posle toga neću dati ni jedan intervju. Prepotencija je kada pričaš o sebi samom, a potcenjivački je kada kriti-kuješ druge. O tome da li sam i u kojoj meri boljima činio druge, treba da pitate njih. Od trenera, međutim, nikada nisam zaboravio da istaknem četiri stuba: Nebojšu Popovića, Boru Stankovića, Aleksandra Nikolića i Rašu Šapera, jer da nije bilo njih, ne bismo ni igrali košarku. Zdravko Kubat me je naučio da poštujem red, rad i disciplinu, iako nije toliko učinio na mom individualnom razvitku. Žeravica se prevario, jer je mislio da sam baraba, a ja to nisam, samo sam mangup. Imao sam divnu saradnju s velikom većinom trenera, a Mirko Novosel mi je najbolji trener svih vremena. Pronašao je formulu kako da dobijemo Ruse, s kojima smo, pre njega, imali skor 1:11. Kada je on preuzeo reprezentaciju, bilo je 11:1 za nas, a on je odbrao igrače, među kojima sam se pojavio i ja.
Malo sam tražio
Kada je završio igračku karijeru, Zoran Slavnić je odlučio da pređe u trenerske vode. „ Tada sam pomislio: „E sad, Bože, daj mi 10 odsto uspeha koji sam imao kao igrač“. I dade mi tih 10, jer nisam kao trener ništa osvojio! Očigledno, malo sam tražio i bio skroman”.
Po završetku igračke karijere, Zoran je bio trener, a pamti se i kao prvi selektor reprezentacije samostalne Srbije, 2007. godine, na EP u Španiji.
– Od tada više nikada nisam seo na trenersku klupu. Bio sam teško razočaran u ljude. Želeo sam puno, ali nisam imao materijal. Morao sam sam da ga izmislim, jer su samo trojica standradnih, Miličić, Gurović i Jarić, tada nastupili. Pozvao sam stoga čak devet debitanata, od kojih su se kasniji selektori oslanjali na njih sedmoricu. Nadao sam se da ću da rastem, ali sam samo stario. Moja trenerska karijera bila bi protraćena, da nisam bio stvaralački uspešan. Trofejno, nažalost, nisam – završio je Zoran Slavnić.
Aleksandar Predojević
