(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ЈОВАН МАЛЕШЕВИЋ, ВЕЛИКО КОШАРКАШКО ИМЕ ВОЈВОДИНЕ Дуели са Крешом Ћосићем, кумство са Дудом Ивковићем
Некада давно, у популарној ТВ емисији Индирект, легендарног Марка Марковића, лепу пажњу гледалаца изазивала је рубрика „Куцамо на врата заборављених асова“.
У, ево, већ трећој деценији 21. века, „Дневник“ је пожелео да покуша да своје читаоце подсети на неке спортски значајне људе, чије име је, под теретом година и прохујалог времена, некако нестало из очију јавности, односно да подсети на то чиме су заслужили да их називамо спортским легендама, али и да сазна нешто више о томе како они данас живе и шта раде.
Без икаквих претензија, можда случајно, а можда баш и не, избор да на неки начин отвори ову рубрику, пао је на некадашњег кошаркаша, тренера, а онда и директора Кошаркашког клуба Војводина, Јована Малешевића (76).
Ни за чим не жалим
Како данас проводите дане и постоји ли нешто за чим жалите?
– Имао сам у младости садржајан живот, али је све то јако брзо прошло. Нисам стигао чак ни да упознам новосадске кафане, јер смо тренирали понекад и три пута дневно. Уз то, морао сам да идем да помажем родитељима у Челареву, имали смо земљу и возио сам трактор... Али, ни за чим не жалим! Данас смо у Черевићу супруга и ја направили нашу малу оазу, боримо се с притиском, подношљиво, за наше године. Имамо тамо кокице, уживамо, косимо траву и препоручио бих свима који за то имају могућности, да оду да живе на нашу прелепу Фрушку гору – озарило се лице нашег саговорника.
– У родном Челареву почео сам да се бавим спортом, а у почетку ми се чинило и све је указивало на то да ћу да будем рукометаш – присетио се и данас добро држећи Малешевић. – Тренирао сам у Бачкој Паланци, у Синтелону, играо на позицији пивота и, судећи по речима стручњака чије је име у то време нешто значило, имао сам, с висином од два метра, потенцијал да направим каријеру. Живот то, међутим, уме да уреди другачије, па сам, 1969. године, уписао Вишу противпожарну школу у Новом Саду и преселио се у овај град. Убрзо је уследила Бруцошијада, а ја сам, пошто сам се у Челареву бавио и кошарком у локалном Омладинцу, уврштен у екипу моје школе у том спорту.
И?
– Физички сам, због рукометних тренинга, био одлично спреман, постизао сам доста кошева, па ме је видео Ђорђе Смирнов и предложио ми да дођем да тренирам у Војводину. И тако је то почело... Некако у то исто време, за председника клуба долази Јосип Хорват, који је био директор Поште, а за тренера Ласло Ратгебер, отац данас добро знаног стручњака Ладислава, па се све сложило и уклопило. Из Кањиже је, исто на студије, дошао и Јефта Јовановић и придружили смо се играчком кадру, у којем су, између осталих, били Прванов, браћа Смирнов, Молнар, Хрбовски, Качар, Мијатов и остали. Екипа је до тада таворила у Српској лиги, а онда смо наредно првенство окончали без пораза...
Јурнули сте, значи, према друштву наших најбољих тимова?
– Хорват се тада окренуо више ка женској кошарци, с разлогом, јер у њој била на делу златна генерација са Маријом Вегер и Иреном Гал. Ипак ушли смо у другу лигу и у њој били две године, да би, 1974, најзад постали прволигаши. То је био први прави залет КК Војводина, јер смо имали своју салу, стари Кабел, тамо отприлике где се данас налази Спенс, у којој смо могли да тренирамо кад и колико смо желели. То је мало који клуб тада имао. Прволигаши смо били ту годину и, играјући утакмице на Сајмишту, кренули с девет везаних пораза, али смо се потом стабилизовали. За тренера је дошао Лацика Мезеи, остварили смо девет победа у низу, али је Звезда онда пустила ОКК Београд да је победи и ми смо испали из елите.
Мангуп и господин
Како је дошло до кумства са Душаном Ивковићем?
– Дуда је мени кумовао, а ја сам то радо прихватио јер сам спознао колико је он велики човек. Био је прави господин с једне, а велики београдски мангуп с друге стране. Коначно, био је и перфекциониста. Да би те прихватио, морао си да будеш уредан, тачан и прецизан. Ту изузетка није било. Од њега је имало пуно тога да се научи. Иначе, највеће заслуге за наше пријатељство имао је његов брат Пива, који ме је препоручио и из тога се развило друговање, током којег сам био код Дуде када је радио у Грчкој, па у Москви... – присетио се Малешевић.
У том времену били сте адут Војводине у борби испод кошева. То није безначајан податак, јер су против вас играли Крешо Ћосић и Остарчевић из Задра, Капичић из Звезде, Фарчић из Партизана, дугајлије из Босне, Работничког, Југопластике, загребачке Локомотиве...
– Били су то први златни дани југословенске кошарке, на сцени су били бројни асови, али, ето, није нам се више дало да се вратимо међу најбоље. Били смо закуцани у Другој лиги све до до 1987. године, када је у клуб дошао за тренера Дуда Ивковић. Каријеру активног играча завршио сам негде 1980, да би тек након неколико година настао препород клуба, а ја сам постао помоћни тренер Дуди. Када је Ивковић, с којим сам се и окумио, напустио Нови Сад 1990. године, преузео сам вођење тима и, у заједничкој, југословенској лиги, побеђивао с Војводином Цибону у Загребу, или Звезду у Београду и био пети у лиги. Ту се негде завршио други златни период Војводине, када је Спенс био дупке пун и тражила се карта више за наше утакмице.
Тек 2001. године уследио је трећи чин у лепим страницама историје новосадске кошарке. У којој сте тада улози били?
– Тада је клуб преузео НИС, а ја сам постао његов директор. Стигао је за тренера Милован Степандић, а екипу смо градили око повременог репрезентативца Златка Болића, нашег Новосађанина, ког смо вратили из Црвене звезде. Идеја је била добра, финансије су биле стабилне, али је и она, нажалост, после годину-две пропала и тада сам напустио Војводину.
Како сада процењујете изгледе црвено-белих да испишу нову страницу успеха?
– Председника Жељка Ребрачу видим као човека који, заједно са управом, поново може да веже успешне људе уз клуб. Он има једног од најбољих, ако не и најбољег младог тренера у Србији, Милоша Исакова Ковачевића, добар стручни штаб и играчки кадар који је прошле године направио изванредан резултат.
Без иностране каријере
Интересантно је то да Јован Малешевић, што је из данашње визуре невероватно, никада није имао претерану жељу да своју кошаркашку вештину уновчи. Никада нисте напустили редове Војводине?
– Имао сам понуду, при крају каријере, да одем у Уједињене Арапске Емирате и тамо заиграм. Нудили су ми релативно леп новац, али, када смо све извагали, моја супруга Славица, иначе лекар-педијатар, и ја решили смо да је - не прихватимо. Пуно тога ставили бисмо на коцку, а то нисмо желели, нити је износ био такав да бисмо решили нека битна животна питања, јер смо могли евентуално да купимо само мању гарсоњеру. Касније, као тренер, могао сам, а нисам, да одем у Грчку, али ни тада нисам желео да одемо у неизвесност и ту сам ставио тачку – ни данас Малешевић нема дилему.
То значи да и даље идете на утакмице?
– Наравно! Трудим се да будем редован на њима и, ево, позвао бих све љубитеље кошарке да поново стану уз свој клуб. Из искуства знам да Нови Сад воли кошарку, осетио сам то док сам играо, био тренер и функционер. Верујте ми када то кажем, јер сам уз Војводину и у њој живео готово 50 година. Када се свега присетим, најлепше ми је било док сам ратовао под обручима и маштао о томе да Војводина постане стабилан и признат члан најјаче ондашње респектабилне југословенске лиге. Живео сам за кошарку, а зарађивао у Југопетролу, после НАП-у и НИС-у, као редовно запослен радник, који је тамо и дочекао пензију, у коју сам отишао 2012. године – на крају је додао Јован Малешевић, без икакве сумње, један од аутентичних асова новосадске кошарке.
Александар Предојевић