(NE)ZABORAVLJENI: JOVAN MALEŠEVIĆ, VELIKO KOŠARKAŠKO IME VOJVODINE Dueli sa Krešom Ćosićem, kumstvo sa Dudom Ivkovićem
Nekada davno, u popularnoj TV emisiji Indirekt, legendarnog Marka Markovića, lepu pažnju gledalaca izazivala je rubrika „Kucamo na vrata zaboravljenih asova“.
U, evo, već trećoj deceniji 21. veka, „Dnevnik“ je poželeo da pokuša da svoje čitaoce podseti na neke sportski značajne ljude, čije ime je, pod teretom godina i prohujalog vremena, nekako nestalo iz očiju javnosti, odnosno da podseti na to čime su zaslužili da ih nazivamo sportskim legendama, ali i da sazna nešto više o tome kako oni danas žive i šta rade.
Bez ikakvih pretenzija, možda slučajno, a možda baš i ne, izbor da na neki način otvori ovu rubriku, pao je na nekadašnjeg košarkaša, trenera, a onda i direktora Košarkaškog kluba Vojvodina, Jovana Maleševića (76).
Ni za čim ne žalim
Kako danas provodite dane i postoji li nešto za čim žalite?
– Imao sam u mladosti sadržajan život, ali je sve to jako brzo prošlo. Nisam stigao čak ni da upoznam novosadske kafane, jer smo trenirali ponekad i tri puta dnevno. Uz to, morao sam da idem da pomažem roditeljima u Čelarevu, imali smo zemlju i vozio sam traktor... Ali, ni za čim ne žalim! Danas smo u Čereviću supruga i ja napravili našu malu oazu, borimo se s pritiskom, podnošljivo, za naše godine. Imamo tamo kokice, uživamo, kosimo travu i preporučio bih svima koji za to imaju mogućnosti, da odu da žive na našu prelepu Frušku goru – ozarilo se lice našeg sagovornika.
– U rodnom Čelarevu počeo sam da se bavim sportom, a u početku mi se činilo i sve je ukazivalo na to da ću da budem rukometaš – prisetio se i danas dobro držeći Malešević. – Trenirao sam u Bačkoj Palanci, u Sintelonu, igrao na poziciji pivota i, sudeći po rečima stručnjaka čije je ime u to vreme nešto značilo, imao sam, s visinom od dva metra, potencijal da napravim karijeru. Život to, međutim, ume da uredi drugačije, pa sam, 1969. godine, upisao Višu protivpožarnu školu u Novom Sadu i preselio se u ovaj grad. Ubrzo je usledila Brucošijada, a ja sam, pošto sam se u Čelarevu bavio i košarkom u lokalnom Omladincu, uvršten u ekipu moje škole u tom sportu.
I?
– Fizički sam, zbog rukometnih treninga, bio odlično spreman, postizao sam dosta koševa, pa me je video Đorđe Smirnov i predložio mi da dođem da treniram u Vojvodinu. I tako je to počelo... Nekako u to isto vreme, za predsednika kluba dolazi Josip Horvat, koji je bio direktor Pošte, a za trenera Laslo Ratgeber, otac danas dobro znanog stručnjaka Ladislava, pa se sve složilo i uklopilo. Iz Kanjiže je, isto na studije, došao i Jefta Jovanović i pridružili smo se igračkom kadru, u kojem su, između ostalih, bili Prvanov, braća Smirnov, Molnar, Hrbovski, Kačar, Mijatov i ostali. Ekipa je do tada tavorila u Srpskoj ligi, a onda smo naredno prvenstvo okončali bez poraza...
Jurnuli ste, znači, prema društvu naših najboljih timova?
– Horvat se tada okrenuo više ka ženskoj košarci, s razlogom, jer u njoj bila na delu zlatna generacija sa Marijom Veger i Irenom Gal. Ipak ušli smo u drugu ligu i u njoj bili dve godine, da bi, 1974, najzad postali prvoligaši. To je bio prvi pravi zalet KK Vojvodina, jer smo imali svoju salu, stari Kabel, tamo otprilike gde se danas nalazi Spens, u kojoj smo mogli da treniramo kad i koliko smo želeli. To je malo koji klub tada imao. Prvoligaši smo bili tu godinu i, igrajući utakmice na Sajmištu, krenuli s devet vezanih poraza, ali smo se potom stabilizovali. Za trenera je došao Lacika Mezei, ostvarili smo devet pobeda u nizu, ali je Zvezda onda pustila OKK Beograd da je pobedi i mi smo ispali iz elite.
Mangup i gospodin
Kako je došlo do kumstva sa Dušanom Ivkovićem?
– Duda je meni kumovao, a ja sam to rado prihvatio jer sam spoznao koliko je on veliki čovek. Bio je pravi gospodin s jedne, a veliki beogradski mangup s druge strane. Konačno, bio je i perfekcionista. Da bi te prihvatio, morao si da budeš uredan, tačan i precizan. Tu izuzetka nije bilo. Od njega je imalo puno toga da se nauči. Inače, najveće zasluge za naše prijateljstvo imao je njegov brat Piva, koji me je preporučio i iz toga se razvilo drugovanje, tokom kojeg sam bio kod Dude kada je radio u Grčkoj, pa u Moskvi... – prisetio se Malešević.
U tom vremenu bili ste adut Vojvodine u borbi ispod koševa. To nije beznačajan podatak, jer su protiv vas igrali Krešo Ćosić i Ostarčević iz Zadra, Kapičić iz Zvezde, Farčić iz Partizana, dugajlije iz Bosne, Rabotničkog, Jugoplastike, zagrebačke Lokomotive...
– Bili su to prvi zlatni dani jugoslovenske košarke, na sceni su bili brojni asovi, ali, eto, nije nam se više dalo da se vratimo među najbolje. Bili smo zakucani u Drugoj ligi sve do do 1987. godine, kada je u klub došao za trenera Duda Ivković. Karijeru aktivnog igrača završio sam negde 1980, da bi tek nakon nekoliko godina nastao preporod kluba, a ja sam postao pomoćni trener Dudi. Kada je Ivković, s kojim sam se i okumio, napustio Novi Sad 1990. godine, preuzeo sam vođenje tima i, u zajedničkoj, jugoslovenskoj ligi, pobeđivao s Vojvodinom Cibonu u Zagrebu, ili Zvezdu u Beogradu i bio peti u ligi. Tu se negde završio drugi zlatni period Vojvodine, kada je Spens bio dupke pun i tražila se karta više za naše utakmice.
Tek 2001. godine usledio je treći čin u lepim stranicama istorije novosadske košarke. U kojoj ste tada ulozi bili?
– Tada je klub preuzeo NIS, a ja sam postao njegov direktor. Stigao je za trenera Milovan Stepandić, a ekipu smo gradili oko povremenog reprezentativca Zlatka Bolića, našeg Novosađanina, kog smo vratili iz Crvene zvezde. Ideja je bila dobra, finansije su bile stabilne, ali je i ona, nažalost, posle godinu-dve propala i tada sam napustio Vojvodinu.
Kako sada procenjujete izglede crveno-belih da ispišu novu stranicu uspeha?
– Predsednika Željka Rebraču vidim kao čoveka koji, zajedno sa upravom, ponovo može da veže uspešne ljude uz klub. On ima jednog od najboljih, ako ne i najboljeg mladog trenera u Srbiji, Miloša Isakova Kovačevića, dobar stručni štab i igrački kadar koji je prošle godine napravio izvanredan rezultat.
Bez inostrane karijere
Interesantno je to da Jovan Malešević, što je iz današnje vizure neverovatno, nikada nije imao preteranu želju da svoju košarkašku veštinu unovči. Nikada niste napustili redove Vojvodine?
– Imao sam ponudu, pri kraju karijere, da odem u Ujedinjene Arapske Emirate i tamo zaigram. Nudili su mi relativno lep novac, ali, kada smo sve izvagali, moja supruga Slavica, inače lekar-pedijatar, i ja rešili smo da je - ne prihvatimo. Puno toga stavili bismo na kocku, a to nismo želeli, niti je iznos bio takav da bismo rešili neka bitna životna pitanja, jer smo mogli eventualno da kupimo samo manju garsonjeru. Kasnije, kao trener, mogao sam, a nisam, da odem u Grčku, ali ni tada nisam želeo da odemo u neizvesnost i tu sam stavio tačku – ni danas Malešević nema dilemu.
To znači da i dalje idete na utakmice?
– Naravno! Trudim se da budem redovan na njima i, evo, pozvao bih sve ljubitelje košarke da ponovo stanu uz svoj klub. Iz iskustva znam da Novi Sad voli košarku, osetio sam to dok sam igrao, bio trener i funkcioner. Verujte mi kada to kažem, jer sam uz Vojvodinu i u njoj živeo gotovo 50 godina. Kada se svega prisetim, najlepše mi je bilo dok sam ratovao pod obručima i maštao o tome da Vojvodina postane stabilan i priznat član najjače ondašnje respektabilne jugoslovenske lige. Živeo sam za košarku, a zarađivao u Jugopetrolu, posle NAP-u i NIS-u, kao redovno zaposlen radnik, koji je tamo i dočekao penziju, u koju sam otišao 2012. godine – na kraju je dodao Jovan Malešević, bez ikakve sumnje, jedan od autentičnih asova novosadske košarke.
Aleksandar Predojević