На Термопилском кланцу без војсковође

Корачаш ка тунелу, ослушкујеш публику, али се и даље чује само шкрипа патика. Улазиш на паркет и погледом тражиш неко ново лице на трибинама. Ништа. Све их већ знаш. И оне “трубаче” који ти скандирају и оне што су дошли породично и неће спавати у случају пораза. И оне твоје животне сапутнике... Онда седнеш на клупу, окренеш се према свом "копу" и међу онима који ће те на пресу питати и шта треба и шта не треба, гестикулираш - рударски је посао од Новог Сада направити кошаркашку средину.

И баш када је негде у мају требало да пригрлиш продукт онога што си градио толико, константно се суочавајући са вишим силама - разним „мутама“, организацијским суновратима и логистичком немоћи, чиме си упорно пркосио тиме што си створио на паркету, чинећи да звер изгледа као лепотица. Бунтовништвом и ирационалношћу борећи се против сивила свакодневице... Баш тада, та иста виша сила те је повукла назад, овај пут можда и радећи у твоју корист.

Као да је поручивала – мање зонског пресинга и брзог темпа, више контролисане агресивности и игре на мањи број поседа.

И болеће, наравно. Зато што си увек одолевао јачима од себе, јер ти је празан Спенс био мотивација и полазна тачка, па си безобразно (како и мора), најавио да ћеш на том месту дочекати најбоље. Јер си једном ди-џеју обећао да га никад нећеш заборавити у најтежем поразу, а ваљевским и вршачким подвалама са подсмехом враћао са каматом. 

Јер си навикао да завршаваш започето. 

Живео си битку на кошаркашком Термопилу. Само што си уместо 300, на својој страни имао неких двадесетак, што на директном попришту битке, што одмах крај клупе. И сви су се до последњег увек борили за тебе, баш зато што си ти њима командовао, без обзира на то што је са друге стране, откако си закорачио на паркете Спенса и осетио тежину црвено-беле боје, био ривал сразмеран оној легенди из грчко-персијских ратова.

Попут чувене сцене у „Последњем самурају“ мотивисане истом причом, катанама си ишао на топове царских формација. 

Сада нема онога ко би могао да наоштри те мачеве, ко би их натерао да буду довољно смели да до краја изгурају своје и у шизофреном систему квалификовања за АБА лигу пронађу оно што их покреће. Да препознатиљивим менталитетом ударе онолико јако, колико је јака сила на другој страни, уместо да се повуку и помире са реалношћу. 

...

Сада ја корачам ка тунелу. Излазим на паркет и још гласније чујем шкрипу патика. „Трубачи“ су утихнули. Долазим до „копа“ и седам на своје место. Отварам лаптоп и подижем главу ка клупи, али оног погледа одатле више нема. 

– Савршен цвет је редак – рећи ће самурај Кацумото. – Можеш га тражити до смрти, а то опет не би био протраћен живот.

Исто је и са кошаркашим Новим Садом. Настојао си да га обликујеш по својој мери, јер је само у том случају и могао да буде употпуњен. Да га савршеног скројиш, налазећи смисао баш кроз тај пут – од једног обећања прихваћеног са подсмехом, преко оног стиска руке највећег у твом послу, до оне савезничке више силе која те је успорила. 

Један клуб коначно је дисао. Без обзира на то што се његова савршена форма још увек тражи.

У времену када су тренери потрошна роба и деле се на бивше и будуће, када су мање личности које именом и презименом стају иза свог продукта и утичу на креирање културе.

У том времену, Милош Исаков-Ковачевић обележио је модерну еру новосадске кошарке.

Вук-Милош Петровић