Na Termopilskom klancu bez vojskovođe

Koračaš ka tunelu, osluškuješ publiku, ali se i dalje čuje samo škripa patika. Ulaziš na parket i pogledom tražiš neko novo lice na tribinama. Ništa. Sve ih već znaš. I one “trubače” koji ti skandiraju i one što su došli porodično i neće spavati u slučaju poraza. I one tvoje životne saputnike... Onda sedneš na klupu, okreneš se prema svom "kopu" i među onima koji će te na presu pitati i šta treba i šta ne treba, gestikuliraš - rudarski je posao od Novog Sada napraviti košarkašku sredinu.

I baš kada je negde u maju trebalo da prigrliš produkt onoga što si gradio toliko, konstantno se suočavajući sa višim silama - raznim „mutama“, organizacijskim sunovratima i logističkom nemoći, čime si uporno prkosio time što si stvorio na parketu, čineći da zver izgleda kao lepotica. Buntovništvom i iracionalnošću boreći se protiv sivila svakodnevice... Baš tada, ta ista viša sila te je povukla nazad, ovaj put možda i radeći u tvoju korist.

Kao da je poručivala – manje zonskog presinga i brzog tempa, više kontrolisane agresivnosti i igre na manji broj poseda.

I boleće, naravno. Zato što si uvek odolevao jačima od sebe, jer ti je prazan Spens bio motivacija i polazna tačka, pa si bezobrazno (kako i mora), najavio da ćeš na tom mestu dočekati najbolje. Jer si jednom di-džeju obećao da ga nikad nećeš zaboraviti u najtežem porazu, a valjevskim i vršačkim podvalama sa podsmehom vraćao sa kamatom. 

Jer si navikao da završavaš započeto. 

Živeo si bitku na košarkaškom Termopilu. Samo što si umesto 300, na svojoj strani imao nekih dvadesetak, što na direktnom poprištu bitke, što odmah kraj klupe. I svi su se do poslednjeg uvek borili za tebe, baš zato što si ti njima komandovao, bez obzira na to što je sa druge strane, otkako si zakoračio na parkete Spensa i osetio težinu crveno-bele boje, bio rival srazmeran onoj legendi iz grčko-persijskih ratova.

Poput čuvene scene u „Poslednjem samuraju“ motivisane istom pričom, katanama si išao na topove carskih formacija. 

Sada nema onoga ko bi mogao da naoštri te mačeve, ko bi ih naterao da budu dovoljno smeli da do kraja izguraju svoje i u šizofrenom sistemu kvalifikovanja za ABA ligu pronađu ono što ih pokreće. Da prepoznatiljivim mentalitetom udare onoliko jako, koliko je jaka sila na drugoj strani, umesto da se povuku i pomire sa realnošću. 

...

Sada ja koračam ka tunelu. Izlazim na parket i još glasnije čujem škripu patika. „Trubači“ su utihnuli. Dolazim do „kopa“ i sedam na svoje mesto. Otvaram laptop i podižem glavu ka klupi, ali onog pogleda odatle više nema. 

– Savršen cvet je redak – reći će samuraj Kacumoto. – Možeš ga tražiti do smrti, a to opet ne bi bio protraćen život.

Isto je i sa košarkašim Novim Sadom. Nastojao si da ga oblikuješ po svojoj meri, jer je samo u tom slučaju i mogao da bude upotpunjen. Da ga savršenog skrojiš, nalazeći smisao baš kroz taj put – od jednog obećanja prihvaćenog sa podsmehom, preko onog stiska ruke najvećeg u tvom poslu, do one savezničke više sile koja te je usporila. 

Jedan klub konačno je disao. Bez obzira na to što se njegova savršena forma još uvek traži.

U vremenu kada su treneri potrošna roba i dele se na bivše i buduće, kada su manje ličnosti koje imenom i prezimenom staju iza svog produkta i utiču na kreiranje kulture.

U tom vremenu, Miloš Isakov-Kovačević obeležio je modernu eru novosadske košarke.

Vuk-Miloš Petrović