ИНТЕРВЈУ: МАРКО БРАНКОВИЋ, СВЕТСКИ И ЕВРОПСКИ ПРВАК У БАСКЕТУ 3х3 Олимпијско злато? Можемо до њега!

Потписник ових редова и сам је био сведок њиховог стасавања у тада бројним школама кошарке, пратећи како одрастају и све више исказују несумњив таленат за овај спорт. Међу њима је био и Марко Бранковић, вижљасти дечачић који је, широм отворених очију, упијао све оно што су му тренери показивали и сањао, како данас сам признаје, да једног дана крочи и на највећу спортску сцену.

Марко данас има 29 година, репрезентативац је Србије у баскету 3х3 и, заједно са осталим нашим најбољим играчима, првак Европе и света. Радо се одазвао на молбу да говори за „Дневник” и у том разговору анализира до сада учињено, али и да понешто, у домену властитих моћи, обећа читаоцима нашег листа.

Да ли си у неком делу свог стасавања могао да макар наслутиш да ћеш једног дана израсти у репрезентативца, шампиона и будућег олимпијца од ког се очекује медаља и с највећег такмичења на планети?

- Док смо били деца, сви смо маштали о томе да једног дана обучемо дрес репрезентације Србије.Имао сам и доста среће, јер је баскет релативно нови спорт, па сам на неком преломном тренутку у каријери почео да га играм. Најпре је то било на локалном нивоу, добро ми је ишло и определио сам се да ми он постане приоритет. Додуше, две године сам покушавао да се бавим и кошарком и баскетом упоредо, али ми је тело сугерисало да то није могуће и да морам да се одлучим.

Данас си у самом светском врху, на ФИБА листи се налазиш на другој или трећој позицији најбољих баскеташа планете, одмах иза саиграча и лидера Страхиње Стојачића. Очигледно је да ниси донео погрешну одлуку?

- Преломио сам 2019. године да (п)останем баскеташ. Страхиња и ја само почели заједно и тада смо знали да нисмо међу првих десетак играча у Србији, самим тим да у том тренутку не можемо да конкуришемо за репрезентацију. Међутим, после периода короне, прикључили су нам се Савић и Мајсторовић из Новог Сада, пренели су са собом бодове које су до тада освајали и омогућили нам да играмо на много више турнира у Европи и широм света. Уз њих смо сазрели као играчи, улили су нам сигурност, и с екипом „Уба” почели смо да остварујемо одличне резултате и исписујемо сјајну причу. После тога, стигао нам је и позив за репрезентацију, самим тим и прилика да играмо за своју земљу и надмећемо се с најбољима.

Доживео је овог лета наш саговорник да први пут осети шта то у животу једног спортисте значи када изађе на балкон Скупштине Београда пред хиљаде навијача.

- Пре самог изласка на балкон, не знаш колико људи се на платоу окупило - осмех је озарио Марково лице. - Када сам на њега крочио, најежио сам се. Сам осећај био је непроцењив, тим пре што су ту били и наши сребрни кошаркаши и икона српског спорта Новак Ђоковић. Све је било невероватно и надам се да ћемо и догодине поново да заслужимо такву част.

И до тада Србија је била велесила у баскету, захваљујући остварењима Душана Булута, садашњег селектора Марка Ждера, па Марка Савића, Милана Мајсторовића, Томе Ивошева... Ни ви нисте сишли с победничког пута који су они утабали?

- Наставили смо да држимо континуитет резултата који су успоставили момци пре нас. И не само то: надам се да ће и неки млађи, који дођу после нас, да наставе победничким путем и чувају Србију као баскеташку велесилу. Занимљиво је то што је управо Нови Сад био и остао светски центар бакскета, па сам, док сам био млађи, могао да гледам на делу све те играче које сте навели. Прво сам, дакле, гледао, а онда су ме позвали да им се придружим, и тада сам научио како се баскет заправо игра. Страхиња и ја смо убрзо потом почели да освајамо локална такмичења и, самим тим, добијамо улазнице за нека јаче турнире, а онда смо и на њима побеђивали. Расли смо и ментално и физички и, ево, данас смо на врхунцу, са освојеним златним медаљама с европских и светских првенстава.

Живимо у земљи Србији, у којој се, када је спорт у питању, признају искључиво победе и златне медаље. Врхунац ваше каријере, ипак, требало би да уследи наредне године, на Олимпијади у Паризу. На прошлим Играма у Токију, иако је била фаворит за злато, Србија је освојила „само” бронзу?

- И сами наши играчи тада су били разочарани бронзом, јер су очекивали много више. Доминантна смо земља у баскету, нешто као ватерполисти, па смо навикли људе на најсјајније одличје. Све то створило је терет и некакав притисак, па је уследио лош дан у полуфиналу с Русијом, коју су, само дан раније, победили с 21:10. То је спорт: можеш сваког да добијеш и од сваког да изгубиш. Сада ће наша генерација имати прилику да то поправи и донесе олимпијско злато. Било би то лепо, па чак и логично, јер бисмо тиме комплетирали све највеће титуле које у спорту постоје. На добром смо путу да у томе успемо.

Можеш ли то и да обећаш?

- Не могу, али да ћемо да учинимо све што је до нас, па и више од тога, то могу и хоћу!

Нелогично, ако хоћеш и неправедно звучи информација да би Србија требала да игра квалфикације за учешће на олимпијском турниру. Европски и светски првак, самим освајањем тих титула, није међу екипама које сигурно чека наступ у Паризу. У последње време, међутим, чују се гласови који кажу да ће ФИБА то да исправи?

- Иако таква одлука још није донета, велика је вероватноћа да ћемо у Париз да путујемо без квалификација. У нашем спорту мало се другачије све то гледа, јер су у првом плану ренкинг поени првих 25 баскеташа света, и то до 1. новембра. Тренутно имамо дупло више бодова од најближег пратиоица, а на ОИ иду директно прве три селекције по том параметру. Практично смо већ обезведили карту, а 1. новембра ће то, верујем, бити и озваничено, пошто ни теоретски сада нико не може да нас престигне.

Вратимо се, Марко, на тебе... Да ли те данас људи гледају другим очима, после свих успеха које си донео нашем спорту, заједно са својим друговима?

- Искрено - гледају. Нарочито се то односи на период после Светског и Европског првенства, када смо медијски били испраћени. Поготово у тих две-три недеље после догађаја људи су ми прилазили, хтели да попричају или да се фотографишу. Ипак, све ми ово некако брзо иде, не стижем ни да размишљам о таквим стварима, јер се такмичења и турнири настављају и за то једноставно немам времена. За славље нема прилике, што је и добро, јер због сваког опуштања било које врсте, после трпи екипа. О тим лепим стварима размишљаћу и присећати их се када будем завршио каријеру.

Александар Предојевић