INTERVJU: MARKO BRANKOVIĆ, SVETSKI I EVROPSKI PRVAK U BASKETU 3h3 Olimpijsko zlato? Možemo do njega!
Početkom novog milenijuma, generacija novosadskih dečaka rođenih u poslednjoj deceniji devetesetih godina prošlog veka kročila je na košarkaške terene širom Srpske Atine.
Potpisnik ovih redova i sam je bio svedok njihovog stasavanja u tada brojnim školama košarke, prateći kako odrastaju i sve više iskazuju nesumnjiv talenat za ovaj sport. Među njima je bio i Marko Branković, vižljasti dečačić koji je, širom otvorenih očiju, upijao sve ono što su mu treneri pokazivali i sanjao, kako danas sam priznaje, da jednog dana kroči i na najveću sportsku scenu.
Marko danas ima 29 godina, reprezentativac je Srbije u basketu 3h3 i, zajedno sa ostalim našim najboljim igračima, prvak Evrope i sveta. Rado se odazvao na molbu da govori za „Dnevnik” i u tom razgovoru analizira do sada učinjeno, ali i da ponešto, u domenu vlastitih moći, obeća čitaocima našeg lista.
Da li si u nekom delu svog stasavanja mogao da makar naslutiš da ćeš jednog dana izrasti u reprezentativca, šampiona i budućeg olimpijca od kog se očekuje medalja i s najvećeg takmičenja na planeti?
- Dok smo bili deca, svi smo maštali o tome da jednog dana obučemo dres reprezentacije Srbije.Imao sam i dosta sreće, jer je basket relativno novi sport, pa sam na nekom prelomnom trenutku u karijeri počeo da ga igram. Najpre je to bilo na lokalnom nivou, dobro mi je išlo i opredelio sam se da mi on postane prioritet. Doduše, dve godine sam pokušavao da se bavim i košarkom i basketom uporedo, ali mi je telo sugerisalo da to nije moguće i da moram da se odlučim.
Danas si u samom svetskom vrhu, na FIBA listi se nalaziš na drugoj ili trećoj poziciji najboljih basketaša planete, odmah iza saigrača i lidera Strahinje Stojačića. Očigledno je da nisi doneo pogrešnu odluku?
- Prelomio sam 2019. godine da (p)ostanem basketaš. Strahinja i ja samo počeli zajedno i tada smo znali da nismo među prvih desetak igrača u Srbiji, samim tim da u tom trenutku ne možemo da konkurišemo za reprezentaciju. Međutim, posle perioda korone, priključili su nam se Savić i Majstorović iz Novog Sada, preneli su sa sobom bodove koje su do tada osvajali i omogućili nam da igramo na mnogo više turnira u Evropi i širom sveta. Uz njih smo sazreli kao igrači, ulili su nam sigurnost, i s ekipom „Uba” počeli smo da ostvarujemo odlične rezultate i ispisujemo sjajnu priču. Posle toga, stigao nam je i poziv za reprezentaciju, samim tim i prilika da igramo za svoju zemlju i nadmećemo se s najboljima.
Doživeo je ovog leta naš sagovornik da prvi put oseti šta to u životu jednog sportiste znači kada izađe na balkon Skupštine Beograda pred hiljade navijača.
- Pre samog izlaska na balkon, ne znaš koliko ljudi se na platou okupilo - osmeh je ozario Markovo lice. - Kada sam na njega kročio, naježio sam se. Sam osećaj bio je neprocenjiv, tim pre što su tu bili i naši srebrni košarkaši i ikona srpskog sporta Novak Đoković. Sve je bilo neverovatno i nadam se da ćemo i dogodine ponovo da zaslužimo takvu čast.
I do tada Srbija je bila velesila u basketu, zahvaljujući ostvarenjima Dušana Buluta, sadašnjeg selektora Marka Ždera, pa Marka Savića, Milana Majstorovića, Tome Ivoševa... Ni vi niste sišli s pobedničkog puta koji su oni utabali?
- Nastavili smo da držimo kontinuitet rezultata koji su uspostavili momci pre nas. I ne samo to: nadam se da će i neki mlađi, koji dođu posle nas, da nastave pobedničkim putem i čuvaju Srbiju kao basketašku velesilu. Zanimljivo je to što je upravo Novi Sad bio i ostao svetski centar baksketa, pa sam, dok sam bio mlađi, mogao da gledam na delu sve te igrače koje ste naveli. Prvo sam, dakle, gledao, a onda su me pozvali da im se pridružim, i tada sam naučio kako se basket zapravo igra. Strahinja i ja smo ubrzo potom počeli da osvajamo lokalna takmičenja i, samim tim, dobijamo ulaznice za neka jače turnire, a onda smo i na njima pobeđivali. Rasli smo i mentalno i fizički i, evo, danas smo na vrhuncu, sa osvojenim zlatnim medaljama s evropskih i svetskih prvenstava.
Živimo u zemlji Srbiji, u kojoj se, kada je sport u pitanju, priznaju isključivo pobede i zlatne medalje. Vrhunac vaše karijere, ipak, trebalo bi da usledi naredne godine, na Olimpijadi u Parizu. Na prošlim Igrama u Tokiju, iako je bila favorit za zlato, Srbija je osvojila „samo” bronzu?
- I sami naši igrači tada su bili razočarani bronzom, jer su očekivali mnogo više. Dominantna smo zemlja u basketu, nešto kao vaterpolisti, pa smo navikli ljude na najsjajnije odličje. Sve to stvorilo je teret i nekakav pritisak, pa je usledio loš dan u polufinalu s Rusijom, koju su, samo dan ranije, pobedili s 21:10. To je sport: možeš svakog da dobiješ i od svakog da izgubiš. Sada će naša generacija imati priliku da to popravi i donese olimpijsko zlato. Bilo bi to lepo, pa čak i logično, jer bismo time kompletirali sve najveće titule koje u sportu postoje. Na dobrom smo putu da u tome uspemo.
Možeš li to i da obećaš?
- Ne mogu, ali da ćemo da učinimo sve što je do nas, pa i više od toga, to mogu i hoću!
Nelogično, ako hoćeš i nepravedno zvuči informacija da bi Srbija trebala da igra kvalfikacije za učešće na olimpijskom turniru. Evropski i svetski prvak, samim osvajanjem tih titula, nije među ekipama koje sigurno čeka nastup u Parizu. U poslednje vreme, međutim, čuju se glasovi koji kažu da će FIBA to da ispravi?
- Iako takva odluka još nije doneta, velika je verovatnoća da ćemo u Pariz da putujemo bez kvalifikacija. U našem sportu malo se drugačije sve to gleda, jer su u prvom planu renking poeni prvih 25 basketaša sveta, i to do 1. novembra. Trenutno imamo duplo više bodova od najbližeg pratioica, a na OI idu direktno prve tri selekcije po tom parametru. Praktično smo već obezvedili kartu, a 1. novembra će to, verujem, biti i ozvaničeno, pošto ni teoretski sada niko ne može da nas prestigne.
Vratimo se, Marko, na tebe... Da li te danas ljudi gledaju drugim očima, posle svih uspeha koje si doneo našem sportu, zajedno sa svojim drugovima?
- Iskreno - gledaju. Naročito se to odnosi na period posle Svetskog i Evropskog prvenstva, kada smo medijski bili ispraćeni. Pogotovo u tih dve-tri nedelje posle događaja ljudi su mi prilazili, hteli da popričaju ili da se fotografišu. Ipak, sve mi ovo nekako brzo ide, ne stižem ni da razmišljam o takvim stvarima, jer se takmičenja i turniri nastavljaju i za to jednostavno nemam vremena. Za slavlje nema prilike, što je i dobro, jer zbog svakog opuštanja bilo koje vrste, posle trpi ekipa. O tim lepim stvarima razmišljaću i prisećati ih se kada budem završio karijeru.
Aleksandar Predojević