Како су пица и "кола" стигле у Нови Сад

Шездесете године биле су време када се цела тадашња СФРЈ отварала и кад су почеле да пристижу неке новотарије какве друге социјалистичке земље нису имале.

– Често се присетим мириса тзв. мале радње, праве шпецерајске, која је имала два апарата: један за млевење кафе, а други за мак – поделила је с нама историчарка и музејска сарадница Агнеш Озер, причајући о досељењу на Лиман. – Тамо смо код продавца Пиште, који је увек препоручивао фришку робу, први пут купили поморанџе и банане.

Нар и далматински шипак појавиће се новембра 1964. у чувеном „Липару”, отвореном 1960. године у Змај Јовиној 22, који је, захваљујући спретном трговцу Срби Вулићу, постао једна од најснабдевнијих продавница у граду, те први продавао храну у конзерви, али и претечу вијагре – тзв. мушку воду из босанске варошице Кладањ. Године 1960. месаре су понудиле нову робу – виршле, које су у комбинацији са сенфом постале прави хит, о чему је „Дневник” објавио чланак тог давног 26. јуна.

Међу Југословене, који су до тада од газираних пића конзумирали углавном „кокту”, 1967. године стиже „пепси-кола”, а годину након ње и конкурентна „кока-кола”, и то у стакленим флашама од литра, док су само срећници из готово недостижног иностранства могли окусити слатке мехуриће из лименке, те је касније љубоморно чувати као сувенир или држач за оловке. Може се рећи да је „клакер” први prеthodnik најпопуларнијег газираног пића на свету, а правили су га sodayijе и посластичари од воде и шећера, уз додатак воћног укуса. Традиционално се продавао у стакленим флашама од два децилитра с порцеланским поклопцем обмотаним гумом ради дихтовања и са жичаним држачем, а посебну драж давао је стаклени кликер, који би производио примамљив звук када би се боца принела устима. Подразумевало се да највише прија „клакер” управо извађен из велике вангле напуњене ледом. „Родитељем” „фанте” пак проглашен је „јупи” с природном аромом поморанџе. Данашњим генерацијама вероватно је чудна информација да су сокови тада били драгоцена течност за коју је морао да постоји повод, био то излазак, рођендан, празник или долазак гостију.

По речима наших суграђана, длакава кромпиролика воћка киви осамдесетих је била и даље непознаница, сем ако нисмо посетили Француску или неку другу „обећану” земљу, а сада се гаји чак и на окућницама. Штавише, домаћи агрономи тврде да, због климатских промена, српско тло постаје све погодније за гајење јужног воћа, због чега полако учимо шта су помело, кумкват, маракуја, батат и остали „странци”.

Помфрит и италијанска „сиротињска храна”

Рођени шездесетих и седамдесетих година прошлог века сигурно се сећају трафичице код главне апотеке на углу Модене и Булевара Михајла Пупина, где се у вечерњим сатима чекало и по сат да би се купило мало помфрита у картонском фишеку, уз кечап, сенф, односно мајонез, већ по жељи и укусу. Када је власник прве пицерије са Житног трга Милорад Стошљевић 1975. на излог локала, регистрованог као посластичарница, дописао „безобразан” назив, створили су се редови грађана чекајући да пробају италијанску „сиротињску храну”, али тражећи из пристојности само малу, велику, односно средњу, посведочио је опет наш лист.

Први рецепти с Далеког истока стижу нам у априлу 1981. у Дунавску 16, где се и данас налази најстарији кинески а наш ресторан „Сечуан”, назван према провинцији која важи за житницу као и мила нам Војводина. Међу „пионирима” новијег времена остаће, између осталих, забележена продавница руске хране „Славјански простор” (2013), вегетаријански ресторан „EMChi” (2016), који домаћу паприку похује у кикирикију, а у вариво од кеља додаје пасту од сусама – тахини, спајајући егзотично с познатим, па и „Сумо суши” (2018), који ће, верујемо, одомаћити термине као што су нигири, маки или сашими.

С. Милачић