Kako su pica i "kola" stigle u Novi Sad

Šezdesete godine bile su vreme kada se cela tadašnja SFRJ otvarala i kad su počele da pristižu neke novotarije kakve druge socijalističke zemlje nisu imale.

– Često se prisetim mirisa tzv. male radnje, prave špecerajske, koja je imala dva aparata: jedan za mlevenje kafe, a drugi za mak – podelila je s nama istoričarka i muzejska saradnica Agneš Ozer, pričajući o doseljenju na Liman. – Tamo smo kod prodavca Pište, koji je uvek preporučivao frišku robu, prvi put kupili pomorandže i banane.

Nar i dalmatinski šipak pojaviće se novembra 1964. u čuvenom „Liparu”, otvorenom 1960. godine u Zmaj Jovinoj 22, koji je, zahvaljujući spretnom trgovcu Srbi Vuliću, postao jedna od najsnabdevnijih prodavnica u gradu, te prvi prodavao hranu u konzervi, ali i preteču vijagre – tzv. mušku vodu iz bosanske varošice Kladanj. Godine 1960. mesare su ponudile novu robu – viršle, koje su u kombinaciji sa senfom postale pravi hit, o čemu je „Dnevnik” objavio članak tog davnog 26. juna.

Među Jugoslovene, koji su do tada od gaziranih pića konzumirali uglavnom „koktu”, 1967. godine stiže „pepsi-kola”, a godinu nakon nje i konkurentna „koka-kola”, i to u staklenim flašama od litra, dok su samo srećnici iz gotovo nedostižnog inostranstva mogli okusiti slatke mehuriće iz limenke, te je kasnije ljubomorno čuvati kao suvenir ili držač za olovke. Može se reći da je „klaker” prvi prethodnik najpopularnijeg gaziranog pića na svetu, a pravili su ga sodayije i poslastičari od vode i šećera, uz dodatak voćnog ukusa. Tradicionalno se prodavao u staklenim flašama od dva decilitra s porcelanskim poklopcem obmotanim gumom radi dihtovanja i sa žičanim držačem, a posebnu draž davao je stakleni kliker, koji bi proizvodio primamljiv zvuk kada bi se boca prinela ustima. Podrazumevalo se da najviše prija „klaker” upravo izvađen iz velike vangle napunjene ledom. „Roditeljem” „fante” pak proglašen je „jupi” s prirodnom aromom pomorandže. Današnjim generacijama verovatno je čudna informacija da su sokovi tada bili dragocena tečnost za koju je morao da postoji povod, bio to izlazak, rođendan, praznik ili dolazak gostiju.

Po rečima naših sugrađana, dlakava krompirolika voćka kivi osamdesetih je bila i dalje nepoznanica, sem ako nismo posetili Francusku ili neku drugu „obećanu” zemlju, a sada se gaji čak i na okućnicama. Štaviše, domaći agronomi tvrde da, zbog klimatskih promena, srpsko tlo postaje sve pogodnije za gajenje južnog voća, zbog čega polako učimo šta su pomelo, kumkvat, marakuja, batat i ostali „stranci”.

Pomfrit i italijanska „sirotinjska hrana”

Rođeni šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka sigurno se sećaju trafičice kod glavne apoteke na uglu Modene i Bulevara Mihajla Pupina, gde se u večernjim satima čekalo i po sat da bi se kupilo malo pomfrita u kartonskom fišeku, uz kečap, senf, odnosno majonez, već po želji i ukusu. Kada je vlasnik prve picerije sa Žitnog trga Milorad Stošljević 1975. na izlog lokala, registrovanog kao poslastičarnica, dopisao „bezobrazan” naziv, stvorili su se redovi građana čekajući da probaju italijansku „sirotinjsku hranu”, ali tražeći iz pristojnosti samo malu, veliku, odnosno srednju, posvedočio je opet naš list.

Prvi recepti s Dalekog istoka stižu nam u aprilu 1981. u Dunavsku 16, gde se i danas nalazi najstariji kineski a naš restoran „Sečuan”, nazvan prema provinciji koja važi za žitnicu kao i mila nam Vojvodina. Među „pionirima” novijeg vremena ostaće, između ostalih, zabeležena prodavnica ruske hrane „Slavjanski prostor” (2013), vegetarijanski restoran „EMChi” (2016), koji domaću papriku pohuje u kikirikiju, a u varivo od kelja dodaje pastu od susama – tahini, spajajući egzotično s poznatim, pa i „Sumo suši” (2018), koji će, verujemo, odomaćiti termine kao što su nigiri, maki ili sašimi.

S. Milačić