НОВИ САД И ВОЈВОДИНА ИГРАЋЕ У СРЕДУ УТАКМИЦУ КУПА СРБИЈЕ Празник у знаку вековне традиције
Дерби је утакмица посебне специфичне тежине. Онај градски посебно, за сваког играча и сваког навијача, без разлике.
То су сусрети у којима, по правилу, фаворита нема, без обзира на тренутни положај на табели и на расположење унутар колектива. Резултат може да одлучи један моменат, само на први поглед неважан, или један играч који је баш тога дана препознао победнички зов судбине. Квалитет јесте основни предуслов сваком спортском садржају на путу ка жељеном резултату, једино у дербију не мора да буде и пресудан.
Готово сваки фудбалски центар у Европи има свој градски дерби, који се очекује, у коме се жеље и надања преплићу, на чијем ће резултату да се его навијачки храни, до следећег изазова и до новог дербија, као нове шансе за међусобни престиж, често важнији и од победничке титуле у првенству. Јединствену енциклопедију могуће је саставити од детаља великих дербија од Атлантика до Урала, попут Интера и Милана, Реала и Атлетика, Бенфике и Порта, Јунајтеда и Ситија, Лација и Роме, Ливерпула и Евертона, Арсенала и Челсија, Рапида и Аустрије, Панатинаикоса и Олимпијакоса, Сарајева и Жељезничара, Ференцвароша и Ујпештдоже, Селтика и Ренџерса, Динама и Спартака у Москви, Партизана и Црвене звезде...
Набој спортске енергије знао је да се прелије преко трибина, на улице и тргове градова, мутирајући у енергију насиља, где су сукоби навијачких група, између себе, али често и са органима реда резултирали хаосом и знатном материјалном штетом, као и озбиљним повредама људи, често случајних пролазника. Међу најжешћим сукобима хроничлари су бележили оне у Риму, између Роме и Лација, попут дербија 2004. године, када је утакмице прекинута на захтев председника Лиге Адријана Галијанија.
И Нови Сад је имао свој велики градски фудбалски дерби: Војводина – Нови Сад! И увек је то био истински фудбалски празник панонског поднебља, препун адреналина, али без последица због којих би се генерације стиделе. Шездесетих година прошлог века сударали су се у такмичењу југословенске елите, поткрај осамдесетих у западној групи Друге савезне лиге, где су у међусобним сусретима у знатној мери су одлучивали о будућем члану елитног друштва. У сезони 1986/87. године Војводина је визирала пласман у Прву лигу, захваљујући оба пута минималним победама 1:0. Била је то последња сезона њиховог заједничког учешћа у истом степену првенственог такмичења. У међувремену, утакмице у такмичењима за национални Куп, које би им жреб одредио, увек су представљале мотив више за посету стадиону, оном на Детелинари или на Карађорђу, сасвим свеједно. У среду, 1. новембра састаће се поново, после дужег времена, Нови Сад и Војводина. Хроничари веле да ће то бити њихов 13. такмичарски меч. И ето куриозитета, тај 13. сусрет рећи ће нам који клуб има позитиван скор, јер у prеthodnih 12 утакмица резултат је идентичан: по четири победе, уз четири нерешена резултата!
Историју међусобних сусрета Новог Сада и Војводине обележили су различити моменти, згоде и незгоде, потези фудбалских велемајстора који су сопственим учинком обележили време у коме су играли. И печат му задавали. У збирци куриозитета осамдесетих година било је места и за бескомпромисног дефанзивца Стевана Миловца. Није било тренера који га не би радо видео у саставу тима које је тренирао. Желели су га тада и у Новом Саду и у Војводини.
И Миловац је жеље испунио, играо је и у Новом Саду и у Војводини и то у истој сезони, када су се два новосадска колектива, са пођеднаким шансама на друголигашком западу борили за пласман у југословенску елиту. Жуто-плаву боју „канаринаца“, коју је носио у јесењем делу првенства,. замениои је пролећном „пола белом, а пола црвеном“.
– Имао сам ту част да испуним дечачке снове и да заиграм у два највећа клуба нашег града – вели Миловац. – На Детелинару сам стигао 1983. године из Младости из Бачког Јарка, захваљујући Воји Кракановићу, који ме је познавао из времена док сам био члан Славије. Прву утакмицу против Војводине одиграо сам у сезони када нам се она придружила у Другој лиги. Било је то у јесењем делу првенства. У децембру, у мини прелазном року, мој некадашњи саиграч у Новом Саду, а тада спортски директор Војводине Милорад Миша Косановић понуди ми да се преселим у комшиски тим. И тако ја на пролеће играм за Војводину против Новог Сада, шта ти је живот. Наше утакмице увек су биле велики градски дерби, где је било присутно снажно ривалство, нарочито због учешћа многих играча у редовима обеју екипа.
Да ли је и у којој мери прелазак Миловца из Новог Сада у Војводину тада определио правац Војводине у елитно друштво, нико никада то питање није поставио. Извесно је, међутим, да је Војводина била јача за играча чији је одлазак оставио празнину у одбрани „канаринаца“. Данас, из далеког Порта, пожелео је Миловац актуелним саставима актера утакмице за Куп у среду коректну и квалитетну игру, а суграђанима прилику за још један истински дан фудбала у граду Новом Саду, који не би требало да пропусте.
Вољом жреба, такмичење у завршници Купа Србије у фудбалу новосадски клубови Војводина и Нови Сад започеће међусобним сусретом у шеснаестини финала. У жребу је учествовало 16 носилаца жреба, прошлогодишњих чланова Суперлиге Србије и 16 клубова који су то право стекли у зонским и регионалним такмичењима. Нови Сад је, као члан групе неповлаштених екипа, домаћин у првом колу. С обзиром на то да је стадион на Детелинари у фази реконструкције, договором двеју управа, утакмица ће се играти на „Карађорђу“, у среду, 1. новембра, од 19 часова.
Улазнице стају 200 динара на источну и западну трибина, а 100 динара за север. Сезонске карте не важе, бесплатних улазница нема. Приход од улазница биће уплаћен за рачун лечења девојчице Заре Урукало. Учесници градског дербија позивају своје навијаче да малој Зари помогну и уплатама на рачун: 160-6000001725481-11.
ДОСАДАШЊИ РЕЗУЛТАТИ
Нови Сад – Војводина 12 4 4 4 9:15
1956/57 куп: Војводина – Нови Сад 5:0
1961/62 1. лига: Војводина – Нови Сад 3:0
1961/62 куп: Нови Сад – Војводина 2:1
1961/62 1. лига: Нови Сад – Војводина 0:0
1962/63 1. лига: Војводина – Нови Сад 0:0
1962/63 1. лига: Нови Сад –. Војводина 1:0
1963/64 1. лига: Војводина – Нови Сад 1:2
1963/64 1. лига: Нови Сад – Војводина 0:0
1971/72 куп: Нови Сад – Војводина 3:2
1986/87 2. лига: Војводина – Нови Сад 1:0
1986/87 2. лига: Нови Сад – Војводина 0:1
2004/05 куп: Нови Сад – Војводина 5:6 (1:1)
Колико је фудбалске поштоваоце у Новом Саду обрадовао жреб шеснаестине финала Купа Србије, барем у истој мери је и у фудбалским структурама Савеза уочена прилика да се подсећањем на некадашње ривалство означи нови фудбалски почетак на свим нивоима такмичења новосадских клубова. Увек спреман на сарадњу, без обзира о којој је фудбалској теми реч, председник ГФСНС Новак Кострешевић позвао је суграђане да својим присуством увеличају предстојећи спортски празник.
– Када погледам тренутне табеле лига у којима се такмиче клубови из нашег Савеза, нисам задовољан оним што видим. Неки унутрашњи осећај ми говори да ће управо дерби између „Воше“ и „канаринаца“ бити замајац, иницијална каписла, која ће покренути не само „Војводину“ и „Нови Сад 1921“, већ и „Младост ГАТ“, „Кабел“, „Борац“ из Шајкаша, све наше клубове који се такмиче у ВФЛ Југ. Број текстова и најава које су медији објавили поводом предстојећег дуела у Купу Србије и интересовање љубитеља фудбала, довољно говоре да је реч о правом, истинском, великом градском дербију, који је додатно увеличан тиме што је сав приход намењен за Зарино лечење – рекао је у разговору за „Дневник” председник ГФСНС Новак Кострешевић.
Давно је то било, пре 60 година и још коју приде, када су градски ривали Војводина и Нови Сад одмеравали снаге у међусобним првенственим утакмицама југословенског елитног такмичења. Члан прве шампионске Војводинине генерације Васа Пушибрк, са шеретским осмехом на лицу, присетио се таквих састанака још у млађим категоријама.
– Њихов стадион је био ту на простору где је недавно изграђен онај велики кружни ток на Лиману – вели Пушибрк. – Између наших стадиона, боље рећи између наших кућа, јер је нама стадион био друга кућа, возила је железница, пруга је туда ишла. Старији би нама говорили: Немој да вас победе „с оне стране пруге“. То је била градска периферија тада. Важније је било да добијемо градски дерби, него титулуј да освојимо. То ривалство пренесено је касније и на сениорске саставе. Мислим да је њихов тадашњи газда Хуго Рушевљанин тада пуно радио на развијању тог ривалства. Касније је радио и у Војводини, а многи играчи, попут Брзића и Пирмајера су са Детелинаре прелазили у Војводину.
Војводина је била неприкосновена у Југославији. Освојила је шампионску титулу 1966. године, а Нови Сад је испао у нижи ранг и никада се више није домогао елите.
– Не сећам се да сам некада играо против Новог Сада у такмичењу по нокаут систему. Међутим, могу да сведочим о непредвидивости таквих утакмица, што се резултата тиче. Сећам се једаред, гостовали ми у Смедеревској Паланци. Почетак утакмице каснио 15-20 минута, не могу они да сакупе 11 играча. Ај ми сачекамо, хоћемо јачи тренинг да организујемо... Да, хоћеш... Резултат на крају 1:1 и ми изгубимо на пенале. Бошков бесан, све нас казни са по 300 долара, велика лова то била. Сутрадан, вели Вујке, ако победите Партизана у недељу, опраштам вам казну. Одемо ми у Београд, 300 долара нам у свести, као покретачка снага. Добијемо ми Партизан и Вујке нам опрости казну, али нам елиминација из Купа остаде као добра лекција да опуштања никада не сме да буде – испричао нам је члан прве шампионске генерације Војводине и дугогодишњи председник клупске Секције ветерана Васа Пушибрк.
Ласло Леринц: Ја сам из Бачке Тополе у Војводину стигао 69. године. Сигуран сам да нисам одиграо ни једну првенствену утакмицу против Новог Сада, али се исто тако јако добро сећам да сам био учесник једног сусрета, вероватно у Купу. Тада је Ayić играо у Новом Саду по крилу. Одлично је одиграо, да га је Хуго са собом касније довео у Војводину. Камо среће да је данас и Нови Сад суперлигаш, градски дербији имају посебан филинг.
Миладин Пураћ: Нисам имао ту част да будем учесник, али се сећам друголигашког дербија на Карађорђу када је Војводина победила са 1:0, а трибине пуне. Ушао је Саша Чолак са клупе и голом на северној страни стадиона решио дерби. Драго ми је да су се управе договориле да се игра на Карађорђу и то у вечерњем термину. Сви предуслови су испуњени да то буде заиста спектакл за памћење.
Лајош Кокаи: Чујем да је Савез утакмицу означио „догађајем високог ризика“. Не бих волео да за то постоји реалан основ. Ја то очекујем као афирмацију новосадског фудбала, да то буде као некад што је било. Да би Војводина била јача и Нови Сад би морао да буде јак. Сећам се утакмице на Карађорђу, пред пуним трибинама, Моча Бошковић из Новог Сада прешао у Војводину и у првом сусрету са својим бившим клубом начини он груб старт. Тренер Тоза Веселиновић га је одмах извео из игре, уз аплауз препуног гледалишта. Верујем да ће и сада бити присутно барем седам-осам хиљада гледалаца.
Ђорђе Милић: Каријеру у Војводини сам завршио кад сам оно признао против Звезде да је лопта у гол ушла кроз спољни део мреже. Вујке ме одмах елимисано из екипе и ја освануо у Звезди. Касније сам прешао у Нови Сад, како бих се реаматеризовао и тако стекао право на иностранство. Град Нови Сад је 60-их година био значајан фудбалски центар. Сећам се да је градска репрезентација, састављена од играча Војводине и Новог Сада, играла пријатељски меч са селекцијом Русије и да смо се равноправно носили с њима. Никада у нашим сусретима нисте могли да предвидите резултат. Осим званичних, играли смо и пријатељске мечеве. Кад сам ја био тренер Новог Сада 85. године, уочи почетка првенства, победили смо са 3:0 тим који је тренирао Вукашин Вишњевац. Као и сви суграђани, желим да и предстојећи сусрет новосадских клубова прерасте у истински фудбалски празник на Карађорђу.
Лазо Бакмаз