NOVI SAD I VOJVODINA IGRAĆE U SREDU UTAKMICU KUPA SRBIJE Praznik u znaku vekovne tradicije

To su susreti u kojima, po pravilu, favorita nema, bez obzira na trenutni položaj na tabeli i na raspoloženje unutar kolektiva. Rezultat može da odluči jedan momenat, samo na prvi pogled nevažan, ili jedan igrač koji je baš toga dana prepoznao pobednički zov sudbine. Kvalitet jeste osnovni preduslov svakom sportskom sadržaju na putu ka željenom rezultatu, jedino u derbiju ne mora da bude i presudan.

Gotovo svaki fudbalski centar u Evropi ima svoj gradski derbi, koji se očekuje, u kome se želje i nadanja prepliću, na čijem će rezultatu da se ego navijački hrani, do sledećeg izazova i do novog derbija, kao nove šanse za međusobni prestiž, često važniji i od pobedničke titule u prvenstvu. Jedinstvenu enciklopediju moguće je sastaviti od detalja velikih derbija od Atlantika do Urala, poput Intera i Milana, Reala i Atletika, Benfike i Porta, Junajteda i Sitija, Lacija i Rome, Liverpula i Evertona, Arsenala i Čelsija, Rapida i Austrije, Panatinaikosa i Olimpijakosa, Sarajeva i Željezničara, Ferencvaroša i Ujpeštdože, Seltika i Rendžersa, Dinama i Spartaka u Moskvi, Partizana i Crvene zvezde...

Naboj sportske energije znao je da se prelije preko tribina, na ulice i trgove gradova, mutirajući u energiju nasilja, gde su sukobi navijačkih grupa, između sebe, ali često i sa organima reda rezultirali haosom i znatnom materijalnom štetom, kao i ozbiljnim povredama ljudi, često slučajnih prolaznika. Među najžešćim sukobima hroničlari su beležili one u Rimu, između Rome i Lacija, poput derbija 2004. godine, kada je utakmice prekinuta na zahtev predsednika Lige Adrijana Galijanija.

I Novi Sad je imao  svoj veliki gradski fudbalski derbi: Vojvodina – Novi Sad! I uvek je to bio istinski fudbalski praznik panonskog podneblja, prepun adrenalina, ali bez posledica zbog kojih bi se generacije stidele. Šezdesetih godina prošlog veka sudarali su se u takmičenju jugoslovenske elite, potkraj osamdesetih u zapadnoj grupi Druge savezne lige, gde su u međusobnim susretima u znatnoj meri su odlučivali o budućem članu elitnog društva. U sezoni 1986/87. godine Vojvodina je vizirala plasman u Prvu ligu, zahvaljujući oba puta minimalnim pobedama 1:0. Bila je to poslednja sezona njihovog zajedničkog učešća u istom stepenu prvenstvenog takmičenja. U međuvremenu, utakmice u takmičenjima za nacionalni Kup, koje bi im žreb odredio, uvek su predstavljale motiv više za posetu stadionu, onom na Detelinari ili na Karađorđu, sasvim svejedno. U sredu, 1. novembra sastaće se ponovo, posle dužeg vremena, Novi Sad i Vojvodina. Hroničari vele da će to biti njihov 13. takmičarski meč. I eto kurioziteta, taj 13. susret reći će nam koji klub ima pozitivan skor, jer u prethodnih 12 utakmica rezultat je identičan: po četiri pobede, uz četiri nerešena rezultata!

Istoriju međusobnih susreta Novog Sada i Vojvodine obeležili su različiti momenti, zgode i nezgode, potezi fudbalskih velemajstora koji su sopstvenim učinkom obeležili vreme u kome su igrali. I pečat mu zadavali. U zbirci kurioziteta osamdesetih godina bilo je mesta i za beskompromisnog defanzivca Stevana Milovca. Nije bilo trenera koji ga ne bi rado video u sastavu tima koje je trenirao. Želeli su ga tada i u Novom Sadu i u Vojvodini.

I Milovac je želje ispunio, igrao je i u Novom Sadu i u Vojvodini i to u istoj sezoni, kada su se dva novosadska kolektiva, sa pođednakim šansama na drugoligaškom zapadu borili za plasman u jugoslovensku elitu. Žuto-plavu boju „kanarinaca“, koju je nosio u jesenjem delu prvenstva,. zamenioi je prolećnom „pola belom, a pola crvenom“.

– Imao sam tu čast da ispunim dečačke snove i da zaigram u dva najveća kluba našeg grada – veli Milovac. – Na Detelinaru sam stigao 1983. godine iz Mladosti iz Bačkog Jarka, zahvaljujući Voji Krakanoviću, koji me je poznavao iz vremena dok sam bio član Slavije. Prvu utakmicu protiv Vojvodine odigrao sam u sezoni kada nam se ona pridružila u Drugoj ligi. Bilo je to u jesenjem delu prvenstva. U decembru, u mini prelaznom roku, moj nekadašnji saigrač u Novom Sadu, a tada sportski direktor Vojvodine Milorad Miša Kosanović ponudi mi da se preselim u komšiski tim. I tako ja na proleće igram za Vojvodinu protiv Novog Sada, šta ti je život. Naše utakmice uvek su bile veliki gradski derbi, gde je bilo prisutno snažno rivalstvo, naročito zbog učešća mnogih igrača u redovima obeju ekipa.

Da li je i u kojoj meri prelazak Milovca iz Novog Sada u Vojvodinu tada opredelio pravac Vojvodine u elitno društvo, niko nikada to pitanje nije postavio. Izvesno je, međutim, da je Vojvodina bila jača za igrača čiji je odlazak ostavio prazninu u odbrani „kanarinaca“. Danas, iz dalekog Porta, poželeo je Milovac aktuelnim sastavima aktera utakmice za Kup u sredu korektnu i kvalitetnu igru, a sugrađanima priliku za još jedan istinski dan fudbala u gradu Novom Sadu, koji ne bi trebalo da propuste.

Voljom žreba, takmičenje u završnici Kupa Srbije u fudbalu novosadski klubovi Vojvodina i Novi Sad započeće međusobnim susretom u šesnaestini finala. U žrebu je učestvovalo 16 nosilaca žreba, prošlogodišnjih članova Superlige Srbije i 16 klubova koji su to pravo stekli u zonskim i regionalnim takmičenjima. Novi Sad je, kao član grupe nepovlaštenih ekipa, domaćin u prvom kolu. S obzirom na to da je stadion na Detelinari u fazi rekonstrukcije, dogovorom dveju uprava, utakmica će se igrati na „Karađorđu“, u sredu, 1. novembra, od 19 časova.

Ulaznice staju 200 dinara na istočnu i zapadnu tribina, a 100 dinara za sever. Sezonske karte ne važe, besplatnih ulaznica nema. Prihod od ulaznica biće uplaćen za račun lečenja devojčice Zare Urukalo. Učesnici gradskog derbija pozivaju svoje navijače da maloj Zari pomognu i uplatama na račun: 160-6000001725481-11.

DOSADAŠNJI REZULTATI

Novi Sad – Vojvodina        12     4      4      4      9:15

1956/57     kup:  Vojvodina – Novi Sad        5:0

1961/62     1. liga:     Vojvodina – Novi Sad        3:0

1961/62     kup:  Novi Sad – Vojvodina        2:1

1961/62     1. liga:     Novi Sad – Vojvodina        0:0

1962/63     1. liga:     Vojvodina – Novi Sad        0:0

1962/63     1. liga:     Novi Sad –. Vojvodina       1:0

1963/64     1. liga:     Vojvodina – Novi Sad        1:2

1963/64     1. liga:     Novi Sad – Vojvodina        0:0

1971/72     kup:  Novi Sad – Vojvodina        3:2

1986/87     2. liga:     Vojvodina – Novi Sad        1:0

1986/87     2. liga:     Novi Sad – Vojvodina        0:1

2004/05     kup:  Novi Sad – Vojvodina        5:6 (1:1)

Koliko je fudbalske poštovaoce u Novom Sadu obradovao žreb šesnaestine finala Kupa Srbije, barem u istoj meri je i u fudbalskim strukturama Saveza uočena prilika da se podsećanjem na nekadašnje rivalstvo označi novi fudbalski početak na svim nivoima takmičenja novosadskih klubova. Uvek spreman na saradnju, bez obzira o kojoj je fudbalskoj temi reč, predsednik GFSNS Novak Kostrešević pozvao je sugrađane da svojim prisustvom uveličaju predstojeći sportski praznik.  

– Kada pogledam trenutne tabele liga u kojima se takmiče klubovi iz našeg Saveza, nisam zadovoljan onim što vidim. Neki unutrašnji osećaj mi govori da će upravo derbi između „Voše“ i „kanarinaca“ biti zamajac, inicijalna kapisla, koja će pokrenuti ne samo „Vojvodinu“ i „Novi Sad 1921“, već i „Mladost GAT“, „Kabel“, „Borac“ iz Šajkaša, sve naše klubove koji se takmiče u VFL Jug. Broj tekstova i najava koje su mediji objavili povodom predstojećeg duela u Kupu Srbije i interesovanje ljubitelja fudbala, dovoljno govore da je reč o pravom, istinskom, velikom gradskom derbiju, koji je dodatno uveličan time što je sav prihod namenjen za Zarino lečenje – rekao je u razgovoru za „Dnevnik” predsednik GFSNS Novak Kostrešević.

Davno je to bilo, pre 60 godina i još koju pride, kada su gradski rivali Vojvodina i Novi Sad odmeravali snage u međusobnim prvenstvenim utakmicama jugoslovenskog elitnog takmičenja. Član prve šampionske Vojvodinine generacije Vasa Pušibrk, sa šeretskim osmehom na licu, prisetio se takvih sastanaka još u mlađim kategorijama.

– Njihov stadion je bio tu na prostoru gde je nedavno izgrađen onaj veliki kružni tok na Limanu – veli Pušibrk. – Između naših stadiona, bolje reći između naših kuća, jer je nama stadion bio druga kuća, vozila je železnica, pruga je tuda išla. Stariji bi nama govorili: Nemoj da vas pobede „s one strane pruge“. To je bila gradska periferija tada. Važnije je bilo da dobijemo gradski derbi, nego tituluj da osvojimo. To rivalstvo preneseno je kasnije i na seniorske sastave. Mislim da je njihov tadašnji gazda Hugo Ruševljanin tada puno radio na razvijanju tog rivalstva. Kasnije je radio i u Vojvodini, a mnogi igrači, poput Brzića i Pirmajera su sa Detelinare prelazili u Vojvodinu.

Vojvodina je bila neprikosnovena u Jugoslaviji.  Osvojila je šampionsku titulu 1966. godine, a Novi Sad je ispao u niži rang i nikada se više nije domogao elite.

– Ne sećam se da sam nekada igrao protiv Novog Sada u takmičenju po nokaut sistemu. Međutim, mogu da svedočim o nepredvidivosti takvih utakmica, što se rezultata tiče. Sećam se jedared, gostovali mi u Smederevskoj Palanci. Početak utakmice kasnio 15-20 minuta, ne mogu oni da sakupe 11 igrača. Aj mi sačekamo, hoćemo jači trening da organizujemo... Da, hoćeš... Rezultat na kraju 1:1 i mi izgubimo na penale. Boškov besan, sve nas kazni sa po 300 dolara, velika lova to bila. Sutradan, veli Vujke, ako pobedite Partizana u nedelju, opraštam vam kaznu. Odemo mi u Beograd, 300 dolara nam u svesti, kao pokretačka snaga. Dobijemo mi Partizan i Vujke nam oprosti kaznu, ali nam eliminacija iz Kupa ostade kao dobra lekcija da opuštanja nikada ne sme da bude – ispričao nam je član prve šampionske generacije Vojvodine i dugogodišnji predsednik klupske Sekcije veterana Vasa Pušibrk.

Laslo Lerinc: Ja sam iz Bačke Topole u Vojvodinu stigao 69. godine. Siguran sam da nisam odigrao ni jednu prvenstvenu utakmicu protiv Novog Sada, ali se isto tako jako dobro sećam da sam bio učesnik jednog susreta, verovatno u Kupu. Tada je Ayić igrao u Novom Sadu po krilu. Odlično je odigrao, da ga je Hugo sa sobom kasnije doveo u Vojvodinu. Kamo sreće da je danas i Novi Sad superligaš, gradski derbiji imaju poseban filing.

Miladin Purać: Nisam imao tu čast da budem učesnik, ali se sećam drugoligaškog derbija na Karađorđu kada je Vojvodina pobedila sa 1:0, a tribine pune. Ušao je Saša Čolak sa klupe i golom na severnoj strani stadiona rešio derbi. Drago mi je da su se uprave dogovorile da se igra na Karađorđu i to u večernjem terminu. Svi preduslovi su ispunjeni da to bude zaista spektakl za pamćenje.

Lajoš Kokai: Čujem da je Savez utakmicu označio „događajem visokog rizika“. Ne bih voleo da za to postoji realan osnov. Ja to očekujem kao afirmaciju novosadskog fudbala, da to bude kao nekad što je bilo. Da bi Vojvodina bila jača i Novi Sad bi morao da bude jak. Sećam se utakmice na Karađorđu, pred punim tribinama, Moča Bošković iz Novog Sada prešao u Vojvodinu i u prvom susretu sa svojim bivšim klubom načini on grub start. Trener Toza Veselinović ga je odmah izveo iz igre, uz aplauz prepunog gledališta. Verujem da će i sada biti prisutno barem sedam-osam hiljada gledalaca.

Đorđe Milić: Karijeru u Vojvodini sam završio kad sam ono priznao protiv Zvezde da je lopta u gol ušla kroz spoljni deo mreže. Vujke me odmah elimisano iz ekipe i ja osvanuo u Zvezdi. Kasnije sam prešao u Novi Sad, kako bih se reamaterizovao i tako stekao pravo na inostranstvo. Grad Novi Sad je 60-ih godina bio značajan fudbalski centar. Sećam se da je gradska reprezentacija, sastavljena od igrača Vojvodine i Novog Sada, igrala prijateljski meč sa selekcijom Rusije i da smo se ravnopravno nosili s njima. Nikada u našim susretima niste mogli da predvidite rezultat. Osim zvaničnih, igrali smo i prijateljske mečeve. Kad sam ja bio trener Novog Sada 85. godine, uoči početka prvenstva, pobedili smo sa 3:0 tim koji je trenirao Vukašin Višnjevac. Kao i svi sugrađani, želim da i predstojeći susret novosadskih klubova preraste u istinski fudbalski praznik na Karađorđu.

Lazo Bakmaz