Василије Стакић један од 757 заслужних за присаједињење Војводине

Он је представљао Падеј, где је тада био на служби као управитељ школе, а касније је постао и управник школе у Новом Саду, као и председник Југословенског учитељског удружења.

Његови потомци се сећају да је Василије био строг и правичан, како на послу, тако и према своје петоро деце Огњени (Гоги), Стојану, Стојанки, Зорану и Јовану, који је добио име по Василијевом оцу, иначе деди наше новинарке Маше Стакић, који је био судија па адвокат, док је његова супруга Даринка, девојачки Каранов, била блага и пуна разумевања. Због очеве строгоће, све петоро деце завршило је факултете, што је у оно време био редак случај.

Из породичних прича, јер је сећање било свежије а деца старија, више се памтио Други светски рат, када је Василије Стакић требало да буде стрељан. Ипак, виђен и поштован у то време као управитељ школе, био је повучен са стране. О томе је сачувано много сведочења, а његова исповест доспела је и у новине. Преносимо текст за вас.

Ево шта казује новосадски учитељ Василије Стакић: „Када је ушла фашистичка војска, био сам управитељ школе у Љубљанској улици (данас Огњена Прице). У пет ујутру залупали су на врата. Био је понедељак, 14. април. Стигла је патрола од седам војника, коју је предводио овдашњи наш грађанин Мађар. Дошли су да претресају школу. Тврдили су да се, наводно, из зграде основне школе пуцало на њих. Била је то лаж. Поступање с мојим укућанима и са мном било је крајње грубо и нечовечно. Тукли су нас и претресали. Односили личне ствари. Онда су мог двадесетогодишњег сина (Јована) и мене одвојили и повели у Футошку улицу, у кућу 59, где се у дворишту већ налазило много ухапшеника које су чували кордони војника. Капетан Тибор Левецки наредио је да мене и сина отерају у кућу број 84 и да нас тамо, без суђења и саслушања – стрељају! Казао је да нас двојицу стреља за пример како би се осталим ’рацким бандитима’ улио страх у кости. Баш је тако рекао. Добро је говорио српски. Међутим, док су нас у колонама водили, наишла су борна кола и наша колона је била растављена на два дела и ја сам се нашао у оној групи која је вођена у мађарску војничку кухињу на ред пред гостионицом ’Бели во’, коју Новосађани добро памте. Ту су стрељали. Управо сам видео како стрељају трговца Карановића. После пола сата, стражари су мене и сина спровели у Градску кућу, на први спрат. Ту је, у ходнику, виђеније и истакнутије Србе и Јевреје ислеђивао поручник Јожеф Фаркаш. Он је разврставао ухапшенике и издавао налоге за стрељање... У ’собу смрти’ повели су и мене, да тамо чекам свој ред за погубљење, али на моју срећу и општу несрећу, соба је била препуна, толико крцата да се ни врата више нису могла отворити. Стражар ме је одвео у градоначелников кабинет, у којем се налазило доста притворених особа. Ту су ми одузели новац и све вредне ствари. У градоначелниковом кабинету нисмо дуго остали. Ускоро су нас одвели у велику салу хотела ’Слобода’. У њој је било веома много ухапшеника. Близу хиљаду лица. Овде је вршено ’селекционирање’, ислеђивање, кратка пресуда преког суда и – стрељање. Када смо син и ја дошли на ред за ’суђење’, привели су нас пред једног мађарског капетана. Сећам се да му је тумач и записничар био наш новосадски Мађар кога сам добро знао, Ђерђ Грња. Баш када су мене приводили, капетан је устао и пришао једном њиховом генералу који је ушао у салу. Рапортирао му је како тече хапшење, ’суђење’ и стрељање. Колико је већ Раца отерано у смрт. На капетаново место као ’судија’ сео је један наредник, наставља сведочење учитељ Стакић. Грња ме је запитао да ли сам ја отац Стојана Стакића, судског бележника. Рекао сам да јесам и то ме је спасло сигурне смрти. Тада је Ђерђ Грња рекао мађарском нареднику да ме познаје и да гарантује за мене као лојалног грађанина. Наредник је одмах издао пропусницу за сина и мене да се можемо вратити кући. Било је већ прошло осам, увече. Док сам био у сали хотела ’Слобода’, ухапшене су скидали до голе коже, а онда им пажљиво прегледали сваки део тела. Говорили су да траже ’otaybinski жиг’ на телу. Тај жиг је, наводно, као нека врста тајне заклетве, убележен тетовирањем. Исто тако сам видео како у групицама, у пратњи јаке страже, из сале изводе ’пресуђене’. Стрељали су их одмах ту, уза зид. Споља су, повремено, допирали плотуни. Затим се чуло зујање камиона. Лешеве су товарили и одвозили...

Стан Василија Стакића, у основној школи, био је демолиран и опљачкан.

Василије Стакић, у име његовог величанства Петра Другог, по милости Божјој и вољи народној краља Југославије, одликован је краљевским орденом Светога Саве 27. јануара 1939. године, на предлог Министарства просвете. Стакић је одликован и златном медаљом 9. новембра 1936. године под високом заштитом краља и краљице Друштво Црвеног крста Краљевине Југославије за заслуге указане Црвеном крсту.

„Мислио сам да ћу имати мало мира“, сећа се на крају новосадски учитељ окупаторске чизме из априла 1941. године, али се грдно преварио. „Већ сутрадан је дошла нова патрола. Узалуд сам им показивао потврду коју сам уз помоћ Ђерђа Грге добио од ’преког суда’ да се ослобађам кривице и да сам ’лојалан грађанин’. Почели су с тучом, претресом и малтретирањем. Морао сам с укућанима да стојим поред зида с подигнутим рукама. Војници су шетали по просторијама и односили све што им се допало. Однели су ми три кофера, опрему коју сам спремио за удају кћери. Опомињао сам их, претио њиховим властима, у чију законитост и правду нико није веровао. Кофере и вредне ствари, тукући ме цевима карабина, натоварили су на мој бицикл и однели. Хтели су опет да нас ухапсе и воде на ислеђење. Тада је, на срећу, у мој стан ушао наш сусед, Мађар. Он је молио мађарске војнике да ме поново не хапсе. Да ме више не воде у Градску кућу. Већ сам тамо, казао је, био и нове власти су ме ослободиле. Они су га, најзад, послушали, али су однели све ствари... Мој син је имао разбијену главу. Једнако је крварио. Разбио му је капетан Тибор Левецки, када нас је први пут саслушавао...“

Василије Стакић сахрањен је на Алмашком гробљу у породичној гробници са женом Даринком (1880–1954).

Е. Марјанов