Vasilije Stakić jedan od 757 zaslužnih za prisajedinjenje Vojvodine

On je predstavljao Padej, gde je tada bio na službi kao upravitelj škole, a kasnije je postao i upravnik škole u Novom Sadu, kao i predsednik Jugoslovenskog učiteljskog udruženja.

Njegovi potomci se sećaju da je Vasilije bio strog i pravičan, kako na poslu, tako i prema svoje petoro dece Ognjeni (Gogi), Stojanu, Stojanki, Zoranu i Jovanu, koji je dobio ime po Vasilijevom ocu, inače dedi naše novinarke Maše Stakić, koji je bio sudija pa advokat, dok je njegova supruga Darinka, devojački Karanov, bila blaga i puna razumevanja. Zbog očeve strogoće, sve petoro dece završilo je fakultete, što je u ono vreme bio redak slučaj.

Iz porodičnih priča, jer je sećanje bilo svežije a deca starija, više se pamtio Drugi svetski rat, kada je Vasilije Stakić trebalo da bude streljan. Ipak, viđen i poštovan u to vreme kao upravitelj škole, bio je povučen sa strane. O tome je sačuvano mnogo svedočenja, a njegova ispovest dospela je i u novine. Prenosimo tekst za vas.

Evo šta kazuje novosadski učitelj Vasilije Stakić: „Kada je ušla fašistička vojska, bio sam upravitelj škole u Ljubljanskoj ulici (danas Ognjena Price). U pet ujutru zalupali su na vrata. Bio je ponedeljak, 14. april. Stigla je patrola od sedam vojnika, koju je predvodio ovdašnji naš građanin Mađar. Došli su da pretresaju školu. Tvrdili su da se, navodno, iz zgrade osnovne škole pucalo na njih. Bila je to laž. Postupanje s mojim ukućanima i sa mnom bilo je krajnje grubo i nečovečno. Tukli su nas i pretresali. Odnosili lične stvari. Onda su mog dvadesetogodišnjeg sina (Jovana) i mene odvojili i poveli u Futošku ulicu, u kuću 59, gde se u dvorištu već nalazilo mnogo uhapšenika koje su čuvali kordoni vojnika. Kapetan Tibor Levecki naredio je da mene i sina oteraju u kuću broj 84 i da nas tamo, bez suđenja i saslušanja – streljaju! Kazao je da nas dvojicu strelja za primer kako bi se ostalim ’rackim banditima’ ulio strah u kosti. Baš je tako rekao. Dobro je govorio srpski. Međutim, dok su nas u kolonama vodili, naišla su borna kola i naša kolona je bila rastavljena na dva dela i ja sam se našao u onoj grupi koja je vođena u mađarsku vojničku kuhinju na red pred gostionicom ’Beli vo’, koju Novosađani dobro pamte. Tu su streljali. Upravo sam video kako streljaju trgovca Karanovića. Posle pola sata, stražari su mene i sina sproveli u Gradsku kuću, na prvi sprat. Tu je, u hodniku, viđenije i istaknutije Srbe i Jevreje isleđivao poručnik Jožef Farkaš. On je razvrstavao uhapšenike i izdavao naloge za streljanje... U ’sobu smrti’ poveli su i mene, da tamo čekam svoj red za pogubljenje, ali na moju sreću i opštu nesreću, soba je bila prepuna, toliko krcata da se ni vrata više nisu mogla otvoriti. Stražar me je odveo u gradonačelnikov kabinet, u kojem se nalazilo dosta pritvorenih osoba. Tu su mi oduzeli novac i sve vredne stvari. U gradonačelnikovom kabinetu nismo dugo ostali. Uskoro su nas odveli u veliku salu hotela ’Sloboda’. U njoj je bilo veoma mnogo uhapšenika. Blizu hiljadu lica. Ovde je vršeno ’selekcioniranje’, isleđivanje, kratka presuda prekog suda i – streljanje. Kada smo sin i ja došli na red za ’suđenje’, priveli su nas pred jednog mađarskog kapetana. Sećam se da mu je tumač i zapisničar bio naš novosadski Mađar koga sam dobro znao, Đerđ Grnja. Baš kada su mene privodili, kapetan je ustao i prišao jednom njihovom generalu koji je ušao u salu. Raportirao mu je kako teče hapšenje, ’suđenje’ i streljanje. Koliko je već Raca oterano u smrt. Na kapetanovo mesto kao ’sudija’ seo je jedan narednik, nastavlja svedočenje učitelj Stakić. Grnja me je zapitao da li sam ja otac Stojana Stakića, sudskog beležnika. Rekao sam da jesam i to me je spaslo sigurne smrti. Tada je Đerđ Grnja rekao mađarskom naredniku da me poznaje i da garantuje za mene kao lojalnog građanina. Narednik je odmah izdao propusnicu za sina i mene da se možemo vratiti kući. Bilo je već prošlo osam, uveče. Dok sam bio u sali hotela ’Sloboda’, uhapšene su skidali do gole kože, a onda im pažljivo pregledali svaki deo tela. Govorili su da traže ’otaybinski žig’ na telu. Taj žig je, navodno, kao neka vrsta tajne zakletve, ubeležen tetoviranjem. Isto tako sam video kako u grupicama, u pratnji jake straže, iz sale izvode ’presuđene’. Streljali su ih odmah tu, uza zid. Spolja su, povremeno, dopirali plotuni. Zatim se čulo zujanje kamiona. Leševe su tovarili i odvozili...

Stan Vasilija Stakića, u osnovnoj školi, bio je demoliran i opljačkan.

Vasilije Stakić, u ime njegovog veličanstva Petra Drugog, po milosti Božjoj i volji narodnoj kralja Jugoslavije, odlikovan je kraljevskim ordenom Svetoga Save 27. januara 1939. godine, na predlog Ministarstva prosvete. Stakić je odlikovan i zlatnom medaljom 9. novembra 1936. godine pod visokom zaštitom kralja i kraljice Društvo Crvenog krsta Kraljevine Jugoslavije za zasluge ukazane Crvenom krstu.

„Mislio sam da ću imati malo mira“, seća se na kraju novosadski učitelj okupatorske čizme iz aprila 1941. godine, ali se grdno prevario. „Već sutradan je došla nova patrola. Uzalud sam im pokazivao potvrdu koju sam uz pomoć Đerđa Grge dobio od ’prekog suda’ da se oslobađam krivice i da sam ’lojalan građanin’. Počeli su s tučom, pretresom i maltretiranjem. Morao sam s ukućanima da stojim pored zida s podignutim rukama. Vojnici su šetali po prostorijama i odnosili sve što im se dopalo. Odneli su mi tri kofera, opremu koju sam spremio za udaju kćeri. Opominjao sam ih, pretio njihovim vlastima, u čiju zakonitost i pravdu niko nije verovao. Kofere i vredne stvari, tukući me cevima karabina, natovarili su na moj bicikl i odneli. Hteli su opet da nas uhapse i vode na isleđenje. Tada je, na sreću, u moj stan ušao naš sused, Mađar. On je molio mađarske vojnike da me ponovo ne hapse. Da me više ne vode u Gradsku kuću. Već sam tamo, kazao je, bio i nove vlasti su me oslobodile. Oni su ga, najzad, poslušali, ali su odneli sve stvari... Moj sin je imao razbijenu glavu. Jednako je krvario. Razbio mu je kapetan Tibor Levecki, kada nas je prvi put saslušavao...“

Vasilije Stakić sahranjen je na Almaškom groblju u porodičnoj grobnici sa ženom Darinkom (1880–1954).

E. Marjanov