РЕЗОН Зашто Ђилас, Чанак, Стефановић и Бећковић желе да се врате у прошлост?

Пише:Милорад Бојовић

Већ десет година појављивање Ненада Чанка у јавности не оставља утисак ни на кога,  и зато његов перформанс на Цетињу, упркос настојању медија, није вест недеље. Ризикујући да ме Оља Бећковић оптужи за плагијат, тврдим да је отварање ковид болнице у Новом Саду, после само четири месеца од полагања камена темељца, оставило најјачи утисак на већину Новосађана. Они непогрешиво знају да је Чанково појављивање на Цетињу само његов первертирани покушај да употребом манипулативних техника Густава Ле Бона подигне своју популарност. Новосађани већ 30 година знају да стари опсенар Чанак подстиче политичку мржњу заогрнуту плаштом толеранције из страха од нестанка с политичке сцене.

Да бих избегао судбину Верице Брадић, до овог закључка нисам дошао кроз анализу симуловане стварности телевизијских прилога, већ кроз реалан разговор с десетином пријатеља и познаника.

Нови Сад је још пре 50 година заслуживао да има своју болницу. Не због посебности. Нити због изузетности коју су током тих пола века потенцирали аутономашки политичари, већ због великог броја становника. Клинички центар Војводине био је исувише мали да правовремено задовољи здравствене потребе свих два милиона становника Војводине. Отварањем ковид билнице, која ће кад се корона вирус пресели на списак уобичајених болести, постати градска болница, оствариће се вишеструка корист. Новосађани ће добити могућност да се лече у најбољим могућим условима. А с друге стране, смањиће се притисак на Клинички центар, па ће грађани из осталих места у Војводини, брже и лакше моћи да дођу до најбољих лекара.

Док чека коначну пресуду против  „Хит твита„; „Утисак недеље„ ће по узору на Борислава Новаковића, који ове године слави

двадесетогодишњицу „солунске телепортације„, изградњу нове болнице у Новом Саду представити као лош и непотребан пројекат.

И зато судски процес на релацији „Утисак недеље„ - „Хит твит„ има три димензије. Бећковићева, по угледу на Чанков цетињски игроказ, тужбом настоји да скрене пажњу јавности на своју емисију која нема гледаност која одговара политичким потребама власника телевизије на којој се емитује њена емисија. Међутим, Србија нема проблем само са концептом “Утиска недеље”, Србија има проблем с концептом

политике коју нуде њени саговорници. Аргумент за то је број гласова који добијају њени послодавци. И зато ниједна реклама не може помоћи производу који не одговара потребама потрошача, како савремена телевизија тумачи гледаоце.

Али, подизање гледаности „Утиска„ не представља главни циљ, нити главну добит инспиратора процеса. Њихов стратешки интерес јесте гашење „Хит твита„. И не само њега. Њихова намера је да преко судских процеса покушају да ставе под контролу већину медија који негативно извештавају о њиховој политици. О томе сведочи чињеница да су више од 95 одсто од преко 2.000 тужби против медија поднели политичари и јавне личности које су редовни гости „Утиска недеље„.

Цео случај најмање је интересантан са правне стране. Разговор више људи који пред публиком расправљају о различитим темама које намеће једна особа, није изум Н1, нити Пинка. Први познати ток шоу у историји човечанства организовао је Сократ, чији су јавни наступи постали познати кроз записе и тумачења Ксенофонта и Платона. И зато би Оља Бећковић морала да се обрати суду да спречи објављивање Ксенофонтових „Спомена о Сократу„ и Платонових дијалога.

Телевизијски ток шоу као формат, у ком гости у студију тумаче догађаје о којима су извтштавали медији, установљен је као модел педесетих година  20. века. Док је телевизија била главни и једини мас медиј, снага ток шоу емисија је била велика и важна, упркос чињеници да су настале с тенденцијом да попут таблоида, кривотворе стварност и дају јој поптуно нову, непостојећу димензију. Ток шоу гледаоца не доживљава као претерано паметног. Не тумачи га као особу способну да самостално разуме стварност и догађаје, већ му их препричава и преводи на оно што он, по мишљењу тв водитеља може да појми. Што може да разуме.

Зато Бећковићева и њени пулени настоје да врате време у ком је њена емисија била мера ствари. Међутим, утисак недеље већ дуже време представља превазиђен формат јер не комуницира са потребама савременог гледаоца. Гледаоци данас живе у сасвим другом окружењу и имају сасвим другачије потребе. Њихове есететске, сазнајне и интелектуалне потребе диктирају друштвене мреже. Фејсбук, Инстаграм, Тик Ток, Твитер потпуно нове димензије, директно супротне посредованом приступу телевизије. Они нуде жив, директан садржај који не тражи тумачење, већ непосредан доживљај о ком се не мисли.

Игноришућу нову реалност која људима даје привид апсолутне слободе и право да игноришу традиционалне канале и алате комуникације, попут телевизије и новина, јер их доживљавају као средство манипулације, политичари 20. века остају заробљени у времену старих митова и старих заблуда. Будући да никад нису имали велики мотивациони капацитет свој политички ауторитет црпели су из распиривања страхова или жеља дела становника, које су доживљавали као своје иделане гласаче.

У том контексту треба тумачити покушај поновног наметања дијалога о идентитету Војвођана. То је намера двоје политичара да после девет година нормалног живота у Војводини, оживе вампира раздора. Да посеју семе нетрпељивости. Поновно буђење изанђале, али проблематичне приче о Војвођанима и Војвођанкама не представља понуду за разговор већ уцену, вешто упаковану у замку дијалога.

Дијалог није разговор. Нити обична размена мишљења. Дијалог је разговор с тенденцијом. У којој најмање једна страна има скривену намеру да превари. Да обмане. Софисти су разговор у двоје у коме се о истој ствари износе супротни аргументи, претворили у уметност која погрешне закључке уме да прикаже као тачне. Дијалог се не заснива на научној размени мишљења већ на вештини манипулисања речима. У њему не мора да победи истина, већ довитљивост.

Платон каже да је дијалог „Вештина стварања противречја које је настало из варљиво смишљење мимикрије...” Аутономашка ускогрудост дуго је тумачена као

оличење широкогруде демократичности.

Војводина је, простор у ком више од 20 нација живи у сложној заједници, уважавајући једни друге. Тај приступ, у ком се не истичу разлике него се негује посебност, функционише беспрекорно сваког дана. У целој Војводини. У сваком селу. У сакој улици. У сваком сокаку. А нестајао је само онда када би то одговарало елитама, које су онда циљано и с разлогом, у разум честитих људи убацивали црва сумње, разорну бубу претераног самољубља. Користећи исти образац лансирали су тезу о београдском гушењу аутономије стварајући и подгревајући антагонизам између Београда и Новог Сада. На тај начин, комунистичке елите су могле да управљају периферијом, угодно живећи у луксузу у центру Новог Сада.

Осим што у својој суштини носи клицу сукоба и подела, идеја о војвођанском идентитету шири неистине и заблуде. Мада настоје да је прикажу као помоћ Србији у преговорима о приступању Европској унији, идеја о стварању новог идентитета у директној је супротности с идеологијом Европске уније о брисању граница и идентитета. Европска унија постоји да би се пацификовао ратоборни дух европских народа и избрисале границе између нас. Уместо тога, двоје политичара настоје да у Европи, која тежи да буде простор без граница, у којој је темељна и највећа вредности бити човек, створе нови идентитет, вреднији од човека.

Војводина без сукоба, без подела, није плодно политичко тле за политички опстанак аутономаша. Да би преживели неопходно је да оживе демона прошлости у ком су поделе и инциденти били идеално тле за политички просперитет аутономашке идеје.

У сенци актуелних догађаја остала је скривена чињеница да још два човека желе да се врате у прошлост. Две особе, желе да спрече долазак будућности. Драган Ђилас и Небојша Стефановић. Да су знали како будућност може да буде хировита, превртљивија од змије, претворнија од мачке, никад је ни би прилагођавали себи. Један никад не би рушио Тадића. Други Вучића. Да није у жељи да присвоји што више моћи подривао Тадића и чинио све да овај изгуби изборе, Ђилас би можда имао више политичког успеха. Стефановић такође. С тим што он за разлику од Ђиласа жали што није успео у свом брутовском подухвату. И нада се да Главни одбор Српске напредне странке неће заказати страначке изборе за јесен, већ да их помери за пролеће. Време је, нада се Стефановић, једини начин да његови спавачи у локалним одборима преживе и сачекају повољнији тренутак за нови покушај преузимања полуга моћи. Они се већ неко време не баве ничим другим осим ловом на делегате. Њихов једини план јесте да сачувају своје привилегије по цену пропасти странке.

Аутор је стручњак закомуникације и односе с јавношћу