REZON Zašto Đilas, Čanak, Stefanović i Bećković žele da se vrate u prošlost?
Rizikujući da me Olja Bećković optuži za plagijat, tvrdim da je otvaranje kovid bolnice u Novom Sadu, posle samo četiri meseca od polaganja kamena temeljca, ostavilo najjači utisak na većinu Novosađana
Piše:Milorad Bojović
Već deset godina pojavljivanje Nenada Čanka u javnosti ne ostavlja utisak ni na koga, i zato njegov performans na Cetinju, uprkos nastojanju medija, nije vest nedelje. Rizikujući da me Olja Bećković optuži za plagijat, tvrdim da je otvaranje kovid bolnice u Novom Sadu, posle samo četiri meseca od polaganja kamena temeljca, ostavilo najjači utisak na većinu Novosađana. Oni nepogrešivo znaju da je Čankovo pojavljivanje na Cetinju samo njegov pervertirani pokušaj da upotrebom manipulativnih tehnika Gustava Le Bona podigne svoju popularnost. Novosađani već 30 godina znaju da stari opsenar Čanak podstiče političku mržnju zaogrnutu plaštom tolerancije iz straha od nestanka s političke scene.
Da bih izbegao sudbinu Verice Bradić, do ovog zaključka nisam došao kroz analizu simulovane stvarnosti televizijskih priloga, već kroz realan razgovor s desetinom prijatelja i poznanika.
Novi Sad je još pre 50 godina zasluživao da ima svoju bolnicu. Ne zbog posebnosti. Niti zbog izuzetnosti koju su tokom tih pola veka potencirali autonomaški političari, već zbog velikog broja stanovnika. Klinički centar Vojvodine bio je isuviše mali da pravovremeno zadovolji zdravstvene potrebe svih dva miliona stanovnika Vojvodine. Otvaranjem kovid bilnice, koja će kad se korona virus preseli na spisak uobičajenih bolesti, postati gradska bolnica, ostvariće se višestruka korist. Novosađani će dobiti mogućnost da se leče u najboljim mogućim uslovima. A s druge strane, smanjiće se pritisak na Klinički centar, pa će građani iz ostalih mesta u Vojvodini, brže i lakše moći da dođu do najboljih lekara.
Dok čeka konačnu presudu protiv „Hit tvita„; „Utisak nedelje„ će po uzoru na Borislava Novakovića, koji ove godine slavi
dvadesetogodišnjicu „solunske teleportacije„, izgradnju nove bolnice u Novom Sadu predstaviti kao loš i nepotreban projekat.
I zato sudski proces na relaciji „Utisak nedelje„ - „Hit tvit„ ima tri dimenzije. Bećkovićeva, po ugledu na Čankov cetinjski igrokaz, tužbom nastoji da skrene pažnju javnosti na svoju emisiju koja nema gledanost koja odgovara političkim potrebama vlasnika televizije na kojoj se emituje njena emisija. Međutim, Srbija nema problem samo sa konceptom “Utiska nedelje”, Srbija ima problem s konceptom
politike koju nude njeni sagovornici. Argument za to je broj glasova koji dobijaju njeni poslodavci. I zato nijedna reklama ne može pomoći proizvodu koji ne odgovara potrebama potrošača, kako savremena televizija tumači gledaoce.
Ali, podizanje gledanosti „Utiska„ ne predstavlja glavni cilj, niti glavnu dobit inspiratora procesa. Njihov strateški interes jeste gašenje „Hit tvita„. I ne samo njega. Njihova namera je da preko sudskih procesa pokušaju da stave pod kontrolu većinu medija koji negativno izveštavaju o njihovoj politici. O tome svedoči činjenica da su više od 95 odsto od preko 2.000 tužbi protiv medija podneli političari i javne ličnosti koje su redovni gosti „Utiska nedelje„.
Ceo slučaj najmanje je interesantan sa pravne strane. Razgovor više ljudi koji pred publikom raspravljaju o različitim temama koje nameće jedna osoba, nije izum N1, niti Pinka. Prvi poznati tok šou u istoriji čovečanstva organizovao je Sokrat, čiji su javni nastupi postali poznati kroz zapise i tumačenja Ksenofonta i Platona. I zato bi Olja Bećković morala da se obrati sudu da spreči objavljivanje Ksenofontovih „Spomena o Sokratu„ i Platonovih dijaloga.
Televizijski tok šou kao format, u kom gosti u studiju tumače događaje o kojima su izvtštavali mediji, ustanovljen je kao model pedesetih godina 20. veka. Dok je televizija bila glavni i jedini mas medij, snaga tok šou emisija je bila velika i važna, uprkos činjenici da su nastale s tendencijom da poput tabloida, krivotvore stvarnost i daju joj poptuno novu, nepostojeću dimenziju. Tok šou gledaoca ne doživljava kao preterano pametnog. Ne tumači ga kao osobu sposobnu da samostalno razume stvarnost i događaje, već mu ih prepričava i prevodi na ono što on, po mišljenju tv voditelja može da pojmi. Što može da razume.
Zato Bećkovićeva i njeni puleni nastoje da vrate vreme u kom je njena emisija bila mera stvari. Međutim, utisak nedelje već duže vreme predstavlja prevaziđen format jer ne komunicira sa potrebama savremenog gledaoca. Gledaoci danas žive u sasvim drugom okruženju i imaju sasvim drugačije potrebe. Njihove esetetske, saznajne i intelektualne potrebe diktiraju društvene mreže. Fejsbuk, Instagram, Tik Tok, Tviter potpuno nove dimenzije, direktno suprotne posredovanom pristupu televizije. Oni nude živ, direktan sadržaj koji ne traži tumačenje, već neposredan doživljaj o kom se ne misli.
Ignorišuću novu realnost koja ljudima daje privid apsolutne slobode i pravo da ignorišu tradicionalne kanale i alate komunikacije, poput televizije i novina, jer ih doživljavaju kao sredstvo manipulacije, političari 20. veka ostaju zarobljeni u vremenu starih mitova i starih zabluda. Budući da nikad nisu imali veliki motivacioni kapacitet svoj politički autoritet crpeli su iz raspirivanja strahova ili želja dela stanovnika, koje su doživljavali kao svoje idelane glasače.
U tom kontekstu treba tumačiti pokušaj ponovnog nametanja dijaloga o identitetu Vojvođana. To je namera dvoje političara da posle devet godina normalnog života u Vojvodini, ožive vampira razdora. Da poseju seme netrpeljivosti. Ponovno buđenje izanđale, ali problematične priče o Vojvođanima i Vojvođankama ne predstavlja ponudu za razgovor već ucenu, vešto upakovanu u zamku dijaloga.
Dijalog nije razgovor. Niti obična razmena mišljenja. Dijalog je razgovor s tendencijom. U kojoj najmanje jedna strana ima skrivenu nameru da prevari. Da obmane. Sofisti su razgovor u dvoje u kome se o istoj stvari iznose suprotni argumenti, pretvorili u umetnost koja pogrešne zaključke ume da prikaže kao tačne. Dijalog se ne zasniva na naučnoj razmeni mišljenja već na veštini manipulisanja rečima. U njemu ne mora da pobedi istina, već dovitljivost.
Platon kaže da je dijalog „Veština stvaranja protivrečja koje je nastalo iz varljivo smišljenje mimikrije...” Autonomaška uskogrudost dugo je tumačena kao
oličenje širokogrude demokratičnosti.
Vojvodina je, prostor u kom više od 20 nacija živi u složnoj zajednici, uvažavajući jedni druge. Taj pristup, u kom se ne ističu razlike nego se neguje posebnost, funkcioniše besprekorno svakog dana. U celoj Vojvodini. U svakom selu. U sakoj ulici. U svakom sokaku. A nestajao je samo onda kada bi to odgovaralo elitama, koje su onda ciljano i s razlogom, u razum čestitih ljudi ubacivali crva sumnje, razornu bubu preteranog samoljublja. Koristeći isti obrazac lansirali su tezu o beogradskom gušenju autonomije stvarajući i podgrevajući antagonizam između Beograda i Novog Sada. Na taj način, komunističke elite su mogle da upravljaju periferijom, ugodno živeći u luksuzu u centru Novog Sada.
Osim što u svojoj suštini nosi klicu sukoba i podela, ideja o vojvođanskom identitetu širi neistine i zablude. Mada nastoje da je prikažu kao pomoć Srbiji u pregovorima o pristupanju Evropskoj uniji, ideja o stvaranju novog identiteta u direktnoj je suprotnosti s ideologijom Evropske unije o brisanju granica i identiteta. Evropska unija postoji da bi se pacifikovao ratoborni duh evropskih naroda i izbrisale granice između nas. Umesto toga, dvoje političara nastoje da u Evropi, koja teži da bude prostor bez granica, u kojoj je temeljna i najveća vrednosti biti čovek, stvore novi identitet, vredniji od čoveka.
Vojvodina bez sukoba, bez podela, nije plodno političko tle za politički opstanak autonomaša. Da bi preživeli neophodno je da ožive demona prošlosti u kom su podele i incidenti bili idealno tle za politički prosperitet autonomaške ideje.
U senci aktuelnih događaja ostala je skrivena činjenica da još dva čoveka žele da se vrate u prošlost. Dve osobe, žele da spreče dolazak budućnosti. Dragan Đilas i Nebojša Stefanović. Da su znali kako budućnost može da bude hirovita, prevrtljivija od zmije, pretvornija od mačke, nikad je ni bi prilagođavali sebi. Jedan nikad ne bi rušio Tadića. Drugi Vučića. Da nije u želji da prisvoji što više moći podrivao Tadića i činio sve da ovaj izgubi izbore, Đilas bi možda imao više političkog uspeha. Stefanović takođe. S tim što on za razliku od Đilasa žali što nije uspeo u svom brutovskom poduhvatu. I nada se da Glavni odbor Srpske napredne stranke neće zakazati stranačke izbore za jesen, već da ih pomeri za proleće. Vreme je, nada se Stefanović, jedini način da njegovi spavači u lokalnim odborima prežive i sačekaju povoljniji trenutak za novi pokušaj preuzimanja poluga moći. Oni se već neko vreme ne bave ničim drugim osim lovom na delegate. Njihov jedini plan jeste da sačuvaju svoje privilegije po cenu propasti stranke.
Autor je stručnjak zakomunikacije i odnose s javnošću