Резон: Суштина преговора, државна плата за два одсто гласова

Странке опозиције траже од Европског парламента да Србији нареди формирање централног комесаријата за цензуру у медијима. Притајеном злу се увек тепа да би се афирмисало као пожељна вредност. Опозициони цензорски комитет крије се иза имена Коордионационо тело за јавно информисање са извршним овлашћењима. Медије би уређивали, тачније, цензурисали представници странака који су дефинисали споразум. Дакле, Ђилас, Мариника, Лутовац, Веселиновић, Зеленовић, и неки још мање познати људи који живе у заблуди да имају неки појам о политици. Да би сакрили своје комесарске аспирације, предложили су да у тај Центални комитет уђе једнак број представника власти и опозиције, и по један представник новинарских удружења УНС, НУНС, НДНВ.

Не треба се питати како се десило да после грађанских ратова, санкција, пљачкаше транзиције, демократизације, уместо слободног тржишта и слободе медија, имамо цензуру коју ће спроводити централни информативни комитет, у ком би моћ поједнако делили политичари. Уместо да се бави политиком, опозиција живи у нерадничкој заблуди да је боравак и булажњење на телевизији довољно за победу на изборима. Њихов предлог полази од претпоставке да Вучић побеђује јер је стално у телевизијским вестима. Мораћу да их разочарам. Вучић осваја највише гласова јер је стално на терену, а телевизија само мултипликује тај теренски рад. Дакле, рад, рад и само рад, рекао би блаженопочивши тиранин Броз, председник ЦК СКЈ, за чијим решењима опозиција жуди.

Претенденти на власт траже да се уведе још један механизам из заоставштине Савезног извршног већа комунистичке СФРЈ. Информативна уравниловка према којој би власт и опозиција добијали исту минутажу у информативним емисијама. Мада, једнакост је, што би рекао Орвел, кад су неки једнакији од других, па се предлаже да се садржаји приватних медија Драгана Шолака, партнера Драгана Ђиласа емитују на РТС-у и РТВ-у. И то у ударним терминима. Европски посланици се питају да ли је реална чињеница да се у 21. веку као унапређење слободе медија нуде решења која су примењивана у време хладног рата у земљама иза гвоздене завесе. Такође, европарламентарци су нотирали да власт по свим овим питањима представља разумнији део српске политичке сцене. Под један, СНС је с индигнацијом одбио да поново уводи комунизам у Србију. И под два, није им пало на памет да предложе да РТС унутар свог, емитује и Дневник РТВ Пинк.

Целокупна опозиција предлаже да се изаберу нови уредници информативног програма РТС-а и РТВ-а! Можда нема везе с тим, али куну ми се обавештени људи да Роберт Чобан лобира да постане глодур РТВ-а. И да су поједини министри и покрајински функционери који с њим имају облигационе односе спремни да подрже промакнуће краља таблоида у уредника јавног сервиса. Ако игноришемо интересе опозиције, њему позиција глодура може одговарати из два разлога. Његове фирме сваке године врше вишемилионски десант на buyеtе државе, покрајине и локалних самоуправа. РТВ ће непрестано моћи да преноси његове вашаре, а с друге стране добиће прилику да повећа утицај како би добијао још више пара из buyеta за своје вашарске активности.

Евентуална кандидатура родоначелника таблоидизације Србије за глодура  није незанимљива. Слутим могућа појачања у уредничком колегијуму. Нада Топчагић може бити уредник Дневника у пет. Симо Спремо друштва. Стоја - информативног програма. Станија нека води политичку редакцију. А Наташа Беквалац може уређивати документарни програм. Спорт, у складу с афинитетима може се поверити Кији Коцкар. Забавни програм је важна карика у пословању једне телевизије. Дилеме нема, тај сегмент РТВ-а се може препустити другом борцу за културно и цивилизацијско уназађивање Срба - Саши Поповићу. Гранд и Свет су пралелно расли. И убијали све. Језик. Писмо. Културу. Мада Гранд данас предњачи у реализацији пројекта културног уништавања Србије. И на крају нека Ољу Бећковић доведе за заменика уредника, будући да са њом има сарадњу из пионирских дана “Света”.

Ако неко мисли да ће Чобан довести до препорода РТВ-а у смислу гледаности, грдно греши. Ево доказа. Скандал и Свет, као најјачи брендови његове империје, заједно имају 12.000 посета. То је проверљив податак. Доступан сваком човеку. Али треба признати да је Чобанов утицај у медијској сфери несумњив. Није немогуће да бисмо у будућности озбиљно узнапредовали у обавештености. Сви бисмо добијали поуздане податке о љубавним, брачним, ванбрачним, сексуалним јадима српске естраде, старлета и дангуба из ријалити програма.

Захваљујући преговорима обелодањена је још једна врло занимљива чињеница. Паре и привилегије су једино што занима већину преговарача о изборима. О бирачким списковима, новим изборним моделима - ни реч. И зато ево предлога. Као и за све друго, у вези с изборима, за њега је заслужна опозиција. Они су тај систем применили у Војводини 2000. године. Да би се несумњиво утврдило ко је заиста јачи, ко има већу подршку, чија је истина поузданија и ближа бирачима, Србија треба да уведе нокаут систем. Победнику иде све, пораженом ништа.

Слутим ко би изгубио! Слуте и они. Зато поједини опозиционари предлажу да се групама грађана ограничи учешће на парламентарним изборима, правдајући то немогућношћу контроле трошења новца. Истина је нешто друго. Они се плаше новог Белог Прелетачевића. То само показује колико је опозиција безидејна. Резултат Белог није његов успех, већ неуспех старнака и лидера који тврде да су озбиљне организације и мудри стратези с врхунским плановима за развој земље. Нек се онда запитају како се десило да очигледни šaljivyija Бели, узме више гласова од њих?!

Свој колосални допринос апсурдима преговора дале су и Двери. Обрадовић предлаже смањење броја потписа са 10.000 на 8.000. Лако је погодити зашто. У Србији има превише странака, а све мање грађана који желе да својим потписом подрже неку листу, па је 10.000 потписа постала немогућа мисија за већину опозиционара. Израчунато је да на 25 странака по 2.000 потписа чини додатних 50.000 људи, што омогућује сигурну кандидатуру шест листа. Тај податак је тесно повезан с предлогом којим се тражи обавезивање државе на редовно buyеtsko финансирање свих странака које су самостално прешле два одсто на изборима. На изборе је 2016. године изашло 3.778.923 бирача. По Обрадовићевој рачуници потребно је 75.578 гласова да се заседне на државне јасле. То је, према истраживањима јавног мњења, подршка коју ужива већина најјачих опозиционих партија.

Дакле, политичари опозиције су покренули преговоре да би себи обезбедили државну плату без обзира на резулат избора. Они траже да грађани из buyеta финансирају њихово дружење по кафићима. Да о трошку грађана могу да сврате у Мадеру, или неки други, себи омиљени ресторан. Ручају. Подруже се. Издају понеко саопштење. Успут, наиђу до продавнице, купе шта треба за у кућу. И по повратку из набавке натрче до јавног сервиса. Одатле оптуже власт за криминал, крађу, непотизам и издају. После вечере скокну у омиљени кафић, одакле би у миру могли да твитују о лошем раду министара.

Има и министара о којима опозиција твитује похвално, надајући се да ће тиме изазвати расцеп у СНС-у. Али, ма шта опозиција прижељкивала, Главни одбор Српске напредне странке неће бити нова Осма седница. Александар Вучић остаће неприкосновени лидер напредњака. Нема непознаница. Ни за кога. Стефановић добро зна где је Радовањаски луг и село Радовање. Зна се и ко је био, ко је желео и ко још увек потајно жели да буде Вујица Вулићевић! А напредњаци желе да сазнају ко се спремао да буде Никола Новаковић.

Њима даје за право изјава Саше Јанковића да су страни моћници тражили од њега да се приближи Вучићу и сруши га изнутра преко људи из странке. У ономе што је Јанковић изјавио препознају се четири ленглијевска С - субверзивности, суровост, страх и смрт. Та четири С, у америчкој режији за Србе представљају усуд. Почетак и свршетак свега. Та зла коб, очигледна је, али се крије у детаљима. Мноштву детаља. Унапред припремљених удица прецизно дистрибуираних јавности прво кроз таблоиде, а онда кроз озбиљне медије које контролишу вашингтонски демијурзи. С једним циљем - створити послушничку власт.

И зато главни одбор СНС-а више интересује опозицију, него напредњаке. Њима је важно да ли ће Стефановић остати у политичкој хибернацији да би се пробудио кад затреба, или ће га самлети центрифуга незадовољства. С друге стране, он се узда да ће га сачувати центрипетална сила лажног покајништва. Исто то мисли и неколицина људи који воле фудбал, нецарињену робу и рекреативно бављење прислушним уређајима, и њима блиски локални функционери који плаћају Ђиласове медије да их не нападају.

Њихова притворност је у исти мах и омаловажавање и страхопоштовање. Али то апсурдно становиште не може трајати довека. Уверење да је време мајстор заборава није само брижљиво негована предрасуда. Кад би којим случајем неки психијатар завирио у њихове душе, бојим се да би тамо нашао врло дубоку провалију и врло опасне намере. 

Занимљиво је да су се сада, кад је јасно да Стефановић нема никакву моћ и да остаје сам, окуражили многи који су месецима чекали да виде ко ће све стати уз њега. Сада, кад је постало јасно да он нема капацитет за преврат, упућују немуште осуде, да би заштитили своје привилегије. Не сећам се да су га нападали кад је било вруће. Кад је глава била на пању. Био је Милош Вучевић сам. Многи су и данас против Стефановића неискрено. Из рачуна.

А Вучића не интересује Стефановићева лојалност. Он зна шта је рекао цар Соломон: “Као сломљен зуб и клецава нога, такво је поуздање у издајицу”. А српски народ каже “Највећи је грешник ко се никад не покаје.”

Милорад Бојовић

(Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу)