Rezon: Suština pregovora, državna plata za dva odsto glasova

Stranke opozicije traže od Evropskog parlamenta da Srbiji naredi formiranje centralnog komesarijata za cenzuru u medijima. Pritajenom zlu se uvek tepa da bi se afirmisalo kao poželjna vrednost. Opozicioni cenzorski komitet krije se iza imena Koordionaciono telo za javno informisanje sa izvršnim ovlašćenjima. Medije bi uređivali, tačnije, cenzurisali predstavnici stranaka koji su definisali sporazum. Dakle, Đilas, Marinika, Lutovac, Veselinović, Zelenović, i neki još manje poznati ljudi koji žive u zabludi da imaju neki pojam o politici. Da bi sakrili svoje komesarske aspiracije, predložili su da u taj Centalni komitet uđe jednak broj predstavnika vlasti i opozicije, i po jedan predstavnik novinarskih udruženja UNS, NUNS, NDNV.

Ne treba se pitati kako se desilo da posle građanskih ratova, sankcija, pljačkaše tranzicije, demokratizacije, umesto slobodnog tržišta i slobode medija, imamo cenzuru koju će sprovoditi centralni informativni komitet, u kom bi moć pojednako delili političari. Umesto da se bavi politikom, opozicija živi u neradničkoj zabludi da je boravak i bulažnjenje na televiziji dovoljno za pobedu na izborima. Njihov predlog polazi od pretpostavke da Vučić pobeđuje jer je stalno u televizijskim vestima. Moraću da ih razočaram. Vučić osvaja najviše glasova jer je stalno na terenu, a televizija samo multiplikuje taj terenski rad. Dakle, rad, rad i samo rad, rekao bi blaženopočivši tiranin Broz, predsednik CK SKJ, za čijim rešenjima opozicija žudi.

Pretendenti na vlast traže da se uvede još jedan mehanizam iz zaostavštine Saveznog izvršnog veća komunističke SFRJ. Informativna uravnilovka prema kojoj bi vlast i opozicija dobijali istu minutažu u informativnim emisijama. Mada, jednakost je, što bi rekao Orvel, kad su neki jednakiji od drugih, pa se predlaže da se sadržaji privatnih medija Dragana Šolaka, partnera Dragana Đilasa emituju na RTS-u i RTV-u. I to u udarnim terminima. Evropski poslanici se pitaju da li je realna činjenica da se u 21. veku kao unapređenje slobode medija nude rešenja koja su primenjivana u vreme hladnog rata u zemljama iza gvozdene zavese. Takođe, evroparlamentarci su notirali da vlast po svim ovim pitanjima predstavlja razumniji deo srpske političke scene. Pod jedan, SNS je s indignacijom odbio da ponovo uvodi komunizam u Srbiju. I pod dva, nije im palo na pamet da predlože da RTS unutar svog, emituje i Dnevnik RTV Pink.

Celokupna opozicija predlaže da se izaberu novi urednici informativnog programa RTS-a i RTV-a! Možda nema veze s tim, ali kunu mi se obavešteni ljudi da Robert Čoban lobira da postane glodur RTV-a. I da su pojedini ministri i pokrajinski funkcioneri koji s njim imaju obligacione odnose spremni da podrže promaknuće kralja tabloida u urednika javnog servisa. Ako ignorišemo interese opozicije, njemu pozicija glodura može odgovarati iz dva razloga. Njegove firme svake godine vrše višemilionski desant na buyete države, pokrajine i lokalnih samouprava. RTV će neprestano moći da prenosi njegove vašare, a s druge strane dobiće priliku da poveća uticaj kako bi dobijao još više para iz buyeta za svoje vašarske aktivnosti.

Eventualna kandidatura rodonačelnika tabloidizacije Srbije za glodura  nije nezanimljiva. Slutim moguća pojačanja u uredničkom kolegijumu. Nada Topčagić može biti urednik Dnevnika u pet. Simo Spremo društva. Stoja - informativnog programa. Stanija neka vodi političku redakciju. A Nataša Bekvalac može uređivati dokumentarni program. Sport, u skladu s afinitetima može se poveriti Kiji Kockar. Zabavni program je važna karika u poslovanju jedne televizije. Dileme nema, taj segment RTV-a se može prepustiti drugom borcu za kulturno i civilizacijsko unazađivanje Srba - Saši Popoviću. Grand i Svet su pralelno rasli. I ubijali sve. Jezik. Pismo. Kulturu. Mada Grand danas prednjači u realizaciji projekta kulturnog uništavanja Srbije. I na kraju neka Olju Bećković dovede za zamenika urednika, budući da sa njom ima saradnju iz pionirskih dana “Sveta”.

Ako neko misli da će Čoban dovesti do preporoda RTV-a u smislu gledanosti, grdno greši. Evo dokaza. Skandal i Svet, kao najjači brendovi njegove imperije, zajedno imaju 12.000 poseta. To je proverljiv podatak. Dostupan svakom čoveku. Ali treba priznati da je Čobanov uticaj u medijskoj sferi nesumnjiv. Nije nemoguće da bismo u budućnosti ozbiljno uznapredovali u obaveštenosti. Svi bismo dobijali pouzdane podatke o ljubavnim, bračnim, vanbračnim, seksualnim jadima srpske estrade, starleta i danguba iz rijaliti programa.

Zahvaljujući pregovorima obelodanjena je još jedna vrlo zanimljiva činjenica. Pare i privilegije su jedino što zanima većinu pregovarača o izborima. O biračkim spiskovima, novim izbornim modelima - ni reč. I zato evo predloga. Kao i za sve drugo, u vezi s izborima, za njega je zaslužna opozicija. Oni su taj sistem primenili u Vojvodini 2000. godine. Da bi se nesumnjivo utvrdilo ko je zaista jači, ko ima veću podršku, čija je istina pouzdanija i bliža biračima, Srbija treba da uvede nokaut sistem. Pobedniku ide sve, poraženom ništa.

Slutim ko bi izgubio! Slute i oni. Zato pojedini opozicionari predlažu da se grupama građana ograniči učešće na parlamentarnim izborima, pravdajući to nemogućnošću kontrole trošenja novca. Istina je nešto drugo. Oni se plaše novog Belog Preletačevića. To samo pokazuje koliko je opozicija bezidejna. Rezultat Belog nije njegov uspeh, već neuspeh starnaka i lidera koji tvrde da su ozbiljne organizacije i mudri stratezi s vrhunskim planovima za razvoj zemlje. Nek se onda zapitaju kako se desilo da očigledni šaljivyija Beli, uzme više glasova od njih?!

Svoj kolosalni doprinos apsurdima pregovora dale su i Dveri. Obradović predlaže smanjenje broja potpisa sa 10.000 na 8.000. Lako je pogoditi zašto. U Srbiji ima previše stranaka, a sve manje građana koji žele da svojim potpisom podrže neku listu, pa je 10.000 potpisa postala nemoguća misija za većinu opozicionara. Izračunato je da na 25 stranaka po 2.000 potpisa čini dodatnih 50.000 ljudi, što omogućuje sigurnu kandidaturu šest lista. Taj podatak je tesno povezan s predlogom kojim se traži obavezivanje države na redovno buyetsko finansiranje svih stranaka koje su samostalno prešle dva odsto na izborima. Na izbore je 2016. godine izašlo 3.778.923 birača. Po Obradovićevoj računici potrebno je 75.578 glasova da se zasedne na državne jasle. To je, prema istraživanjima javnog mnjenja, podrška koju uživa većina najjačih opozicionih partija.

Dakle, političari opozicije su pokrenuli pregovore da bi sebi obezbedili državnu platu bez obzira na rezulat izbora. Oni traže da građani iz buyeta finansiraju njihovo druženje po kafićima. Da o trošku građana mogu da svrate u Maderu, ili neki drugi, sebi omiljeni restoran. Ručaju. Podruže se. Izdaju poneko saopštenje. Usput, naiđu do prodavnice, kupe šta treba za u kuću. I po povratku iz nabavke natrče do javnog servisa. Odatle optuže vlast za kriminal, krađu, nepotizam i izdaju. Posle večere skoknu u omiljeni kafić, odakle bi u miru mogli da tvituju o lošem radu ministara.

Ima i ministara o kojima opozicija tvituje pohvalno, nadajući se da će time izazvati rascep u SNS-u. Ali, ma šta opozicija priželjkivala, Glavni odbor Srpske napredne stranke neće biti nova Osma sednica. Aleksandar Vučić ostaće neprikosnoveni lider naprednjaka. Nema nepoznanica. Ni za koga. Stefanović dobro zna gde je Radovanjaski lug i selo Radovanje. Zna se i ko je bio, ko je želeo i ko još uvek potajno želi da bude Vujica Vulićević! A naprednjaci žele da saznaju ko se spremao da bude Nikola Novaković.

Njima daje za pravo izjava Saše Jankovića da su strani moćnici tražili od njega da se približi Vučiću i sruši ga iznutra preko ljudi iz stranke. U onome što je Janković izjavio prepoznaju se četiri lenglijevska S - subverzivnosti, surovost, strah i smrt. Ta četiri S, u američkoj režiji za Srbe predstavljaju usud. Početak i svršetak svega. Ta zla kob, očigledna je, ali se krije u detaljima. Mnoštvu detalja. Unapred pripremljenih udica precizno distribuiranih javnosti prvo kroz tabloide, a onda kroz ozbiljne medije koje kontrolišu vašingtonski demijurzi. S jednim ciljem - stvoriti poslušničku vlast.

I zato glavni odbor SNS-a više interesuje opoziciju, nego naprednjake. Njima je važno da li će Stefanović ostati u političkoj hibernaciji da bi se probudio kad zatreba, ili će ga samleti centrifuga nezadovoljstva. S druge strane, on se uzda da će ga sačuvati centripetalna sila lažnog pokajništva. Isto to misli i nekolicina ljudi koji vole fudbal, necarinjenu robu i rekreativno bavljenje prislušnim uređajima, i njima bliski lokalni funkcioneri koji plaćaju Đilasove medije da ih ne napadaju.

Njihova pritvornost je u isti mah i omalovažavanje i strahopoštovanje. Ali to apsurdno stanovište ne može trajati doveka. Uverenje da je vreme majstor zaborava nije samo brižljivo negovana predrasuda. Kad bi kojim slučajem neki psihijatar zavirio u njihove duše, bojim se da bi tamo našao vrlo duboku provaliju i vrlo opasne namere. 

Zanimljivo je da su se sada, kad je jasno da Stefanović nema nikakvu moć i da ostaje sam, okuražili mnogi koji su mesecima čekali da vide ko će sve stati uz njega. Sada, kad je postalo jasno da on nema kapacitet za prevrat, upućuju nemušte osude, da bi zaštitili svoje privilegije. Ne sećam se da su ga napadali kad je bilo vruće. Kad je glava bila na panju. Bio je Miloš Vučević sam. Mnogi su i danas protiv Stefanovića neiskreno. Iz računa.

A Vučića ne interesuje Stefanovićeva lojalnost. On zna šta je rekao car Solomon: “Kao slomljen zub i klecava noga, takvo je pouzdanje u izdajicu”. A srpski narod kaže “Najveći je grešnik ko se nikad ne pokaje.”

Milorad Bojović

(Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću)