РЕЗОН Саботирање демократије и грађана

Њима су одговорност, посвећеност и преданост обавезама смртни непријатељ. На њихов захтев је пре месец дана заказана седница Скупштине Србије са дневним редом који су сами предложили. Искористивши убиства у ОШ „Владислав Рибникар„ и селима Дубона и Мало Орашје, веровали су да ће им седница омогућити да декласирају власт. Да је оптуже да све ради погрешно, да је генератор насиља, представе се као спасиоци Србије и издејствују свој долазак на власт мимо избора. Јавност то не зна, па је ред да је обавестим. Опозиција није успела да докаже ниједну од својих тврдњи, јер за то немају аргументе, а пуних пет недеља кворум за седницу коју су они тражили, обезбеђивали су посланици владајуће већине.

Да се разумемо, демократско је право опозиције да се, како зна и уме, бори за власт. Друга је ствар што њихово планови немају никаквог изгледа на успех. Али, поента је у нечем  другом. Поставља се питање зашто опозициони посланици не раде свој посао? Зашто не присуствују седници коју су тражили? Коју су захтевали данима, славодобитно је најављујући као почетак свог политичког тријумфа. Не треба се чудити што се њихове присталице питају јесу ли опозициони политичари неодговорни по природи, или су немарни из неког рачуна, и да ли би се тако понашали и на челу државе?

Ко год макар и површно прати политичку сцену зна да опозиционо одсуство из скупштинске сале није ништа неочекивано. Политичари зелено-леве, десне, али пре свега леволибералне оријентације демократију тумаче на себи својствен начин - како се њима свиђа. Они су навикли да буду на другом месту. У Солуну или Бодруму. Свугде само не у парламенту. Већ 23 године ноншаланција и неодговорност према државним пословима су главна одлика странака које сматрају да репрезентују елитну Србију. Игонорисање обавеза представља једину константу њихове политике. Исто тако би се понашали и на власти. Влада Мирка Цветковића управљала је Србијом преко телефонских седница, јер су се министри, уместо посла за који су плаћени, бавили увећавањем личног богатства. Занимљиво је да се исти континуитет импресивног подржавања површности и доколице може видети и у деловању медија и интелектуалаца који подржавају опозициону политику. Они нерад и неодговорност промовишу као изврсност. Очигледну склоност беспосличарењу представљају као изузетну борбу за добробит грађана.

Још од августа прошле године сви знају да на седнице долази мање од половине опозиционих посланика. Да имају важнија посла. Да су максимално посвећени завршавању приватних обавеза. Путовањима. Да радије седе у скупштинском ресторану, страначким канцеларијама, или околним кафићима, него у сали за седнице. Наиван посматрач би могао помислити да они на тај начин саботирају власт, јер не желе да дају пун допринос седницама које се сазивају на иницијативу Владе. Међутим, последња седница, која траје од 18. маја, сазвана је на њихову иницијативу. Чак ни на њу нису дошли у пуном броју. Имали су пречег посла. Каквог нико не зна, али их у сали парламента није било. Намеће се логично питање зашто саботирају сами себе?

Да појасним. Одржавање актуелне седнице са четири тачке на дневном реду иницирала је опозиција. Инсистирали су да се не води обједињена расправа, већ да се о свакој тачки дискутује посебно. Седница траје пет недеља, и све време јој присуствују готово сви посланици владајуће већине. Уочи расправе о четвртој тачки дневног реда, испоставило се да је присутно само 45 од 85 опозиционих посланика. Осталих 40 је негде залутало. Изгубило се. Где нико не зна! Нити су понудили објашњење. Уместо тога је опозиција, која не долази на седницу коју су сами тражили, оптужила власт да им ускраћује кворум, иако је у сали био присустан 31 посланик владајуће већине. Дакле, истина је другачија. Опозиција је могла сама себи да обезбеди кворум, али њихови посланици, из непознатих разлога нису дошли на седницу. Имали су преча посла.

Где су посланици опозиције? Поудано се зна зашто не присуствује Милица Ђурђевић Стаменковски. Она одсуствује због трудноће и, сада, породиљског. Једна опозициона посланица била је на путу у Мароку као члан скупштинске делегације. Шта се десило са преосталих 38? Како тумачити њихово одсуство?

Постоји неколико могућности. Прва и највероватнија јесте - мрзи их да устају тако рано и долазе у 10 сати у Скупштину. Други разлог може бити да током радног времена завршавају приватне обавезе. Трећа опција јесте да је првобитни ентузијазам спласнуо након што су схватили да стварност врло често не одговара сновима и жељама доконог ума. Да посланици власти имају више ваљаних и чврстих аргумената да се у Србији живи добро, него што су они кадри да смисле спинова да није тако. Четврта могућност, која се не може апсолутно искључити, јесте да 38 посланика опозиције не подржава захтеве својих колега, јер зна да су необјективни.

Опозициони лидери су набусито покушавали да спинују истину. Тврдили су:

- Нас има 85. Не може се очекивати да сви стално будемо ту. Људи имају своје приватне обавезе.

Сваки грађанин Србије који плаћа народне посланике могао би се запитати зар главна и једина обавеза народних посланика није да седе у Скупштини и раде посао за који су плаћени? И не треба се чудити ако њихови бирачи закључе да опозиција политику, посланичку функцију и расправу коју су сами тражили, доживљава као успутну активност, као факултативну забаву. Таквим закључцима доприноси и податак да је седница настављена тако што је кворум опет обезбедила владајућа већина. 

Поставља се питање како је опозиција замишљала седницу коју су тражили, за чије одржавање је потребно присуство 84 посланика? Стиче се утисак да се опозициони план заснивао на идеји да се њих десетак смењује у сали, кад на њих дође ред да говоре, а да им кворум непрестано обезбеђује владајућа већина. Притом, током prеthodnih 25 дана опозиција није изнела ни једну једину конструктивну идеју за унапређење друштва. Њихови предлози могу се свести на следеће:

1. Забранити све медије који им се не свиђају. Две телевизије и шесторо новина.

2. Забранити слободу говора припадницима владајуће већине и омогућити њихову несметану сатанизацију.

3. Забранити слободу говора и право гласа грађанима који гласају за власт.

4. Сменити руководство и уреднике РТС-а и управу над јавним сервисом доделити опозицији.

5. Забранити Александру Вучићу бављење политиком.

6. Променити изборне законе тако да омогуће победу опозицији.

Ниједан од предлога и захтева не садржи ни трунку разборитости. Првих пет представљају najočiggеdniji пример деспотског приступа политици, најогољенију цензуру и брутално кршење најосновнијих људских права и слобода. Последњи предлог спада у домен апсолутне фикције. Не постоји закон који грађане може приморати да гласају за људе који се хвале тиме што не долазе на свој посао.

Један број становника Србије наивно верује обмани да се опозиционари жртвују за њих. Да самопрегорно троше своје драгоцене време да би они живели боље. Грађани заборављају да нико од опозиционих посланика није волонтер. Сви за посланички рад добијају плату, која је значајно већа од просечне плате у Србији. А главна и једина обавеза посланика јесте да присустувује скупштинским седницама.

И сад се поставља питање, шта од људи којима је тешко да за плату седе у удобној сали Скупштине Србије, могу да очекују грађани, који се на сунцу, ветру и киши бесплатно боре за своје идеале? Или грађани који се по сунцу, ветру, киши боре за своју егзистенцију? Није тешко закључити - ништа. Још је лакше предвидети како би опозиција прошла на изборима. Зато се грчевито боре да их избегну. По сваку цену. Јер, држава није оно што мисли 50 опозиционара, већ оно што мисли народ.

Милорад Бојовић

(Аутор је стручњак за односе с јавношћу и народни посланик)