REZON Sabotiranje demokratije i građana

Njima su odgovornost, posvećenost i predanost obavezama smrtni neprijatelj. Na njihov zahtev je pre mesec dana zakazana sednica Skupštine Srbije sa dnevnim redom koji su sami predložili. Iskoristivši ubistva u OŠ „Vladislav Ribnikar„ i selima Dubona i Malo Orašje, verovali su da će im sednica omogućiti da deklasiraju vlast. Da je optuže da sve radi pogrešno, da je generator nasilja, predstave se kao spasioci Srbije i izdejstvuju svoj dolazak na vlast mimo izbora. Javnost to ne zna, pa je red da je obavestim. Opozicija nije uspela da dokaže nijednu od svojih tvrdnji, jer za to nemaju argumente, a punih pet nedelja kvorum za sednicu koju su oni tražili, obezbeđivali su poslanici vladajuće većine.

Da se razumemo, demokratsko je pravo opozicije da se, kako zna i ume, bori za vlast. Druga je stvar što njihovo planovi nemaju nikakvog izgleda na uspeh. Ali, poenta je u nečem  drugom. Postavlja se pitanje zašto opozicioni poslanici ne rade svoj posao? Zašto ne prisustvuju sednici koju su tražili? Koju su zahtevali danima, slavodobitno je najavljujući kao početak svog političkog trijumfa. Ne treba se čuditi što se njihove pristalice pitaju jesu li opozicioni političari neodgovorni po prirodi, ili su nemarni iz nekog računa, i da li bi se tako ponašali i na čelu države?

Ko god makar i površno prati političku scenu zna da opoziciono odsustvo iz skupštinske sale nije ništa neočekivano. Političari zeleno-leve, desne, ali pre svega levoliberalne orijentacije demokratiju tumače na sebi svojstven način - kako se njima sviđa. Oni su navikli da budu na drugom mestu. U Solunu ili Bodrumu. Svugde samo ne u parlamentu. Već 23 godine nonšalancija i neodgovornost prema državnim poslovima su glavna odlika stranaka koje smatraju da reprezentuju elitnu Srbiju. Igonorisanje obaveza predstavlja jedinu konstantu njihove politike. Isto tako bi se ponašali i na vlasti. Vlada Mirka Cvetkovića upravljala je Srbijom preko telefonskih sednica, jer su se ministri, umesto posla za koji su plaćeni, bavili uvećavanjem ličnog bogatstva. Zanimljivo je da se isti kontinuitet impresivnog podržavanja površnosti i dokolice može videti i u delovanju medija i intelektualaca koji podržavaju opozicionu politiku. Oni nerad i neodgovornost promovišu kao izvrsnost. Očiglednu sklonost besposličarenju predstavljaju kao izuzetnu borbu za dobrobit građana.

Još od avgusta prošle godine svi znaju da na sednice dolazi manje od polovine opozicionih poslanika. Da imaju važnija posla. Da su maksimalno posvećeni završavanju privatnih obaveza. Putovanjima. Da radije sede u skupštinskom restoranu, stranačkim kancelarijama, ili okolnim kafićima, nego u sali za sednice. Naivan posmatrač bi mogao pomisliti da oni na taj način sabotiraju vlast, jer ne žele da daju pun doprinos sednicama koje se sazivaju na inicijativu Vlade. Međutim, poslednja sednica, koja traje od 18. maja, sazvana je na njihovu inicijativu. Čak ni na nju nisu došli u punom broju. Imali su prečeg posla. Kakvog niko ne zna, ali ih u sali parlamenta nije bilo. Nameće se logično pitanje zašto sabotiraju sami sebe?

Da pojasnim. Održavanje aktuelne sednice sa četiri tačke na dnevnom redu inicirala je opozicija. Insistirali su da se ne vodi objedinjena rasprava, već da se o svakoj tački diskutuje posebno. Sednica traje pet nedelja, i sve vreme joj prisustvuju gotovo svi poslanici vladajuće većine. Uoči rasprave o četvrtoj tački dnevnog reda, ispostavilo se da je prisutno samo 45 od 85 opozicionih poslanika. Ostalih 40 je negde zalutalo. Izgubilo se. Gde niko ne zna! Niti su ponudili objašnjenje. Umesto toga je opozicija, koja ne dolazi na sednicu koju su sami tražili, optužila vlast da im uskraćuje kvorum, iako je u sali bio prisustan 31 poslanik vladajuće većine. Dakle, istina je drugačija. Opozicija je mogla sama sebi da obezbedi kvorum, ali njihovi poslanici, iz nepoznatih razloga nisu došli na sednicu. Imali su preča posla.

Gde su poslanici opozicije? Poudano se zna zašto ne prisustvuje Milica Đurđević Stamenkovski. Ona odsustvuje zbog trudnoće i, sada, porodiljskog. Jedna opoziciona poslanica bila je na putu u Maroku kao član skupštinske delegacije. Šta se desilo sa preostalih 38? Kako tumačiti njihovo odsustvo?

Postoji nekoliko mogućnosti. Prva i najverovatnija jeste - mrzi ih da ustaju tako rano i dolaze u 10 sati u Skupštinu. Drugi razlog može biti da tokom radnog vremena završavaju privatne obaveze. Treća opcija jeste da je prvobitni entuzijazam splasnuo nakon što su shvatili da stvarnost vrlo često ne odgovara snovima i željama dokonog uma. Da poslanici vlasti imaju više valjanih i čvrstih argumenata da se u Srbiji živi dobro, nego što su oni kadri da smisle spinova da nije tako. Četvrta mogućnost, koja se ne može apsolutno isključiti, jeste da 38 poslanika opozicije ne podržava zahteve svojih kolega, jer zna da su neobjektivni.

Opozicioni lideri su nabusito pokušavali da spinuju istinu. Tvrdili su:

- Nas ima 85. Ne može se očekivati da svi stalno budemo tu. Ljudi imaju svoje privatne obaveze.

Svaki građanin Srbije koji plaća narodne poslanike mogao bi se zapitati zar glavna i jedina obaveza narodnih poslanika nije da sede u Skupštini i rade posao za koji su plaćeni? I ne treba se čuditi ako njihovi birači zaključe da opozicija politiku, poslaničku funkciju i raspravu koju su sami tražili, doživljava kao usputnu aktivnost, kao fakultativnu zabavu. Takvim zaključcima doprinosi i podatak da je sednica nastavljena tako što je kvorum opet obezbedila vladajuća većina. 

Postavlja se pitanje kako je opozicija zamišljala sednicu koju su tražili, za čije održavanje je potrebno prisustvo 84 poslanika? Stiče se utisak da se opozicioni plan zasnivao na ideji da se njih desetak smenjuje u sali, kad na njih dođe red da govore, a da im kvorum neprestano obezbeđuje vladajuća većina. Pritom, tokom prethodnih 25 dana opozicija nije iznela ni jednu jedinu konstruktivnu ideju za unapređenje društva. Njihovi predlozi mogu se svesti na sledeće:

1. Zabraniti sve medije koji im se ne sviđaju. Dve televizije i šestoro novina.

2. Zabraniti slobodu govora pripadnicima vladajuće većine i omogućiti njihovu nesmetanu satanizaciju.

3. Zabraniti slobodu govora i pravo glasa građanima koji glasaju za vlast.

4. Smeniti rukovodstvo i urednike RTS-a i upravu nad javnim servisom dodeliti opoziciji.

5. Zabraniti Aleksandru Vučiću bavljenje politikom.

6. Promeniti izborne zakone tako da omoguće pobedu opoziciji.

Nijedan od predloga i zahteva ne sadrži ni trunku razboritosti. Prvih pet predstavljaju najočiggedniji primer despotskog pristupa politici, najogoljeniju cenzuru i brutalno kršenje najosnovnijih ljudskih prava i sloboda. Poslednji predlog spada u domen apsolutne fikcije. Ne postoji zakon koji građane može primorati da glasaju za ljude koji se hvale time što ne dolaze na svoj posao.

Jedan broj stanovnika Srbije naivno veruje obmani da se opozicionari žrtvuju za njih. Da samopregorno troše svoje dragocene vreme da bi oni živeli bolje. Građani zaboravljaju da niko od opozicionih poslanika nije volonter. Svi za poslanički rad dobijaju platu, koja je značajno veća od prosečne plate u Srbiji. A glavna i jedina obaveza poslanika jeste da prisustuvuje skupštinskim sednicama.

I sad se postavlja pitanje, šta od ljudi kojima je teško da za platu sede u udobnoj sali Skupštine Srbije, mogu da očekuju građani, koji se na suncu, vetru i kiši besplatno bore za svoje ideale? Ili građani koji se po suncu, vetru, kiši bore za svoju egzistenciju? Nije teško zaključiti - ništa. Još je lakše predvideti kako bi opozicija prošla na izborima. Zato se grčevito bore da ih izbegnu. Po svaku cenu. Jer, država nije ono što misli 50 opozicionara, već ono što misli narod.

Milorad Bojović

(Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik)