РЕЗОН Нада у здрав разум или о слободи
Сви који су стајали уз Вучића верују у наду да може постојати Србија у којој ће поделе престати. У којој ће се политика водити од избора до избора, и у којој ће се разлике темељити на програмима, а не на уличним ултиматумима. Сви који су били пред Скупштином Србије бранили су право свих грађана да слободно исповедају своја политичка уверења и политичку наклоност
Пише: Милорад Бојовић
Пуне 334 године од „Писма о толеранцији” Yona Лока, 260 година од Волтерове „Расправе о толеранцији”, 247 година од Декларације о независности, 234 године од усвајања Декларације о правима човека и грађанина и изласка из штампе „Права човека” Томаса Пејна, 164 године од објављивања „О слободи” Yona Стујарта Мила, један део политичких странака, које се јавности представљају као чувари људских слобода, настоји да Србију врати у време пре успостављања права људи да се слободно баве политиком, и да несметано износе и заступају политичке ставове.
Речју, постоји неписани, али врло јасан план одређеног скупа политичких партија да бављење политиком забране свима који сматрају да суверенитет припада народу и да се власт бира на изборима. Свима који сматрају да су политичке разлике пожељне. Свима који верују да су политичке разлике нормалне. Свима који су убеђени да су политичке разлике добродошле. Свима који сматрају да је бављење политиком дозвољено сваком ко може да сакупи довољан број потписа и региструје странку. Свима који сматрају да бити присталица странке која има најбољи програм и односи победу на изборима није грех. Свима који наду Србије везују за странку која је освојила власт убедљивом већином гласова. Свима који сматрају да политичари треба да се боре за добробит грађана, да отварају, а не да затварају фабрике; да не затварају него да отварају нова радна места.
Истовремено, план садржи и идеју да се бављење политиком дозволи само странкама које на протестима желе да остваре оно што не могу да освоје на биралиштима. План инсистира на томе да се грађанима који подржавају такво виђење демократије призна право да вреде најмање пет пута више од грађана који сматрају да своју политичку наклоност и свој глас треба да дају слободно, у складу са својим осећањима и разумом. План предвиђа да се као законска одредба уведе понижавање и шиканирање грађана који не желе да учествују у простестима против власти и да им се забрани право да јавно подржавају своју политичку опцију.
Питам се зашто би се грађани који подржавају Вучића суочавали с презиром? Ко је и када прописао да су они мање вредни? Којим инструментом је измерен квалитет нечије човечности? Зашто се користи та ниподаштавајућа терминологија - ботови, сендвичари, робови, насупрот којих су образовани, пристојни, изузетни? Чему то служи, осим што грађане подстиче да постану непријатељи једни другима? У ком uybеniku политикологије и приручнику лепог понашања је прописано да су људи који су уверени да власт ради корисне ствари по њих и по њихову децу, и да је у реду да то јавно подрже, грађани нижег реда? На пример, којим апаратом је измерено да су људи који подржавају Вучића на нижем ступњу интелектуалног развоја од оних који су против њега? Којом методом је установљено да су грађани који гласају за СНС особе без морала, а да су грађани који подржавају опозицију еталони људскости?
Сви грађани се деле само на људе и нељуде. Богатство или сиромаштво нису мера човечности. Начитаност, или простодушност нису мера карактера. Људска права су универзална вредност. И свака тежња да се једној огромној групи људи укине то право нема везе с демократијом. Сматрати да је 2,3 милиона грађана мање вредно од 750.000 грађана није само математички нетачно, већ је неразборито. Противно здравом разуму и уљудности.
То је искључивост каква није виђена у последњих 250 година. Политика има за циљ добробит свих, а не само једне групе људи, која очеличена предрасудама, сматра да је узвишенија од осталих грађана. Несхватљиво је да се људи који се представљају као борци за демократију, заправо боре против демократије. Њихова политика се своди „Веруј у оно у шта ја верујем, или те неће бити”. Тај политички контекст развијају пуних 11 година, надограђујући га из дана у дан новим оптужбама.
Зато је Србији била потребна нова нада. Да знамо да нико никог неће јурити по улици због политичких уверења. Да нико због политичких ставова неће завршити у Дунаву или Сави. Да не планирамо рушење изграђеног, него да размишљамо шта још можемо изградити. Нада је потреба да политичари немају различит циљ, него да им свима успешна и поштована Србија буде најмањи заједнички именилац. Да се не радујемо кад непријатељ повуче потез против интереса Србије. Да не ниподаштавамо људе због политичких уверења. У том смислу, скуп „Србија наде” за грађане Србије има важност коју је за Французе имала Декларација о правима човека и грађанина.
- Људи се рађају и целога живота остају слободни у правима... Циљ је сваког политичког удружења да чува и брани природна и незастарива права човека - пише између осталог у Декларацији о правима човека и грађанина.
Окупљање великог броја људи који верују у уједињену Србију је својеврсна декларација слободе. Сви који су били на скупу објавили су да су њихове намере честите и искрене. Сви који су стајали уз Вучића верују у наду да може постојати Србија у којој ће поделе престати. У којој ће се политика водити од избора до избора, и у којој ће се разлике темељити на програмима, а не на уличним ултиматумима. Сви који су били пред Скупштином Србије бранили су право свих грађана да слободно исповедају своја политичка уверења и политичку наклоност. Да слободно изражавају своје мишљење и ставове, у мери у којој то лично сматрају разборитим. Неко ће своје политичке ставове заступати с више префињености, неко мање деликатним стилом, али другачији поглед на свет није разлог за поделе. Треба разликовати ћуд од праведности. Мржњу од политичког неслагања. Бити против власти није исто што и мрзети власт. Бавити се политиком не значи бити искључив. Претендовати на власт не подразумева дискредитацију умних способности политичких противника. Не значи дискредитацију људских вредности грађана који другачије мисле.
„Србија наде” је вишеслојно добра порука, која полази од претпоставке да сви политичари и сви грађани пођеднако воле своју земљу. Као што је потпуно логично и нормално да постоје странке и грађани који сматрају да власт не ради добро, да то јавно говоре, да организују протесте, учесници скупа „Србија наде” за себе траже право да могу несметано да искажу своју подршку власти. За Србију је корисно да уместо непрестаног трагања за разликама које нас раздвајају обе стране трагају за могућностима које нас повезују.
У симболичкој равни нада има велики метафорички и политички значај. Нада је општа вредност за све људе. Нада потире поделе. Србија наде једнако вреднује личности свих грађана, без обзира на политичку припадност. Надати се значи веровати у поштење, посвећеност и преданост, веровати у визију боље будућности. Успешну и уједињену Србију која представља вредност већу од свих нас. Србију која представља цењени дом свих њених грађана. Србију која је заједнички именилац свих честитих људи. Србију у којој не истичемо различитости, него негујемо посебност, надајући се да управо та посебност представља полугу нашег заједништва, потребу и жељу да напредујемо и развијамо се поштујући једни друге. Ако поштујемо слободну вољу сваког човека можемо искрено бити повезани, и градити земљу којом ћемо се поносити и која ће бити срећни дом будућих генерација. Србија наде је визија у којој срдачност, добронамерност, поштовање и уважавање представљају драгоцености које негујемо и којима се дивимо.
Помирење не сме да буде ствар која нас дели, али слутум да ће понуда помирења бити одбијена. Свим странкама опозиције конфликт представља савршен алиби. Они сматрају да оштра подељеност представља савршено окружење за њихов политички просперитет. Кавга и неслога, размирице, гложења, оптужбе, клевете, чине суштину политичког програма странака које немају снагу да понуде рационалне политичке визије. И зато инцидент негују као механизам политичког напредовања. И зато ће инсистирати на протестима, на ултиматумима, не размишљајући о томе да конфликт увек погодује оном који има већу подршку грађана. Здрав разум је увек на страни слободе и наде.
Аутор је стручњак за односе с јавношћу и народни посланик