REZON Nada u zdrav razum ili o slobodi

Piše: Milorad Bojović

Pune 334 godine od „Pisma o toleranciji” Yona Loka, 260 godina od Volterove „Rasprave o toleranciji”, 247 godina od Deklaracije o nezavisnosti, 234 godine od usvajanja Deklaracije o pravima čoveka i građanina i izlaska iz štampe „Prava čoveka” Tomasa Pejna, 164 godine od objavljivanja „O slobodi” Yona Stujarta Mila, jedan deo političkih stranaka, koje se javnosti predstavljaju kao čuvari ljudskih sloboda, nastoji da Srbiju vrati u vreme pre uspostavljanja prava ljudi da se slobodno bave politikom, i da nesmetano iznose i zastupaju političke stavove.

Rečju, postoji nepisani, ali vrlo jasan plan određenog skupa političkih partija da bavljenje politikom zabrane svima koji smatraju da suverenitet pripada narodu i da se vlast bira na izborima. Svima koji smatraju da su političke razlike poželjne. Svima koji veruju da su političke razlike normalne. Svima koji su ubeđeni da su političke razlike dobrodošle. Svima koji smatraju da je bavljenje politikom dozvoljeno svakom ko može da sakupi dovoljan broj potpisa i registruje stranku. Svima koji smatraju da biti pristalica stranke koja ima najbolji program i odnosi pobedu na izborima nije greh. Svima koji nadu Srbije vezuju za stranku koja je osvojila vlast ubedljivom većinom glasova. Svima koji smatraju da političari treba da se bore za dobrobit građana, da otvaraju, a ne da zatvaraju fabrike; da ne zatvaraju nego da otvaraju nova radna mesta.

Istovremeno, plan sadrži i ideju da se bavljenje politikom dozvoli samo strankama koje na protestima žele da ostvare ono što ne mogu da osvoje na biralištima. Plan insistira na tome da se građanima koji podržavaju takvo viđenje demokratije prizna pravo da vrede najmanje pet puta više od građana koji smatraju da svoju političku naklonost i svoj glas treba da daju slobodno, u skladu sa svojim osećanjima i razumom. Plan predviđa da se kao zakonska odredba uvede ponižavanje i šikaniranje građana koji ne žele da učestvuju u prostestima protiv vlasti i da im se zabrani pravo da javno podržavaju svoju političku opciju.

Pitam se zašto bi se građani koji podržavaju Vučića suočavali s prezirom? Ko je i kada propisao da su oni manje vredni? Kojim instrumentom je izmeren kvalitet nečije čovečnosti? Zašto se koristi ta nipodaštavajuća terminologija - botovi, sendvičari, robovi, nasuprot kojih su obrazovani, pristojni, izuzetni? Čemu to služi, osim što građane podstiče da postanu neprijatelji jedni drugima? U kom uybeniku politikologije i priručniku lepog ponašanja je propisano da su ljudi koji su uvereni da vlast radi korisne stvari po njih i po njihovu decu, i da je u redu da to javno podrže, građani nižeg reda? Na primer, kojim aparatom je izmereno da su ljudi koji podržavaju Vučića na nižem stupnju intelektualnog razvoja od onih koji su protiv njega? Kojom metodom je ustanovljeno da su građani koji glasaju za SNS osobe bez morala, a da su građani koji podržavaju opoziciju etaloni ljudskosti?

Svi građani se dele samo na ljude i neljude. Bogatstvo ili siromaštvo nisu mera čovečnosti. Načitanost, ili prostodušnost nisu mera karaktera. Ljudska prava su univerzalna vrednost. I svaka težnja da se jednoj ogromnoj grupi ljudi ukine to pravo nema veze s demokratijom. Smatrati da je 2,3 miliona građana manje vredno od 750.000 građana nije samo matematički netačno, već je nerazborito. Protivno zdravom razumu i uljudnosti.

To je isključivost kakva nije viđena u poslednjih 250 godina. Politika ima za cilj dobrobit svih, a ne samo jedne grupe ljudi, koja očeličena predrasudama, smatra da je uzvišenija od ostalih građana. Neshvatljivo je da se ljudi koji se predstavljaju kao borci za demokratiju, zapravo bore protiv demokratije. Njihova politika se svodi „Veruj u ono u šta ja verujem, ili te neće biti”. Taj politički kontekst razvijaju punih 11 godina, nadograđujući ga iz dana u dan novim optužbama.

Zato je Srbiji bila potrebna nova nada. Da znamo da niko nikog neće juriti po ulici zbog političkih uverenja. Da niko zbog političkih stavova neće završiti u Dunavu ili Savi. Da ne planiramo rušenje izgrađenog, nego da razmišljamo šta još možemo izgraditi. Nada je potreba da političari nemaju različit cilj, nego da im svima uspešna i poštovana Srbija bude najmanji zajednički imenilac. Da se ne radujemo kad neprijatelj povuče potez protiv interesa Srbije. Da ne nipodaštavamo ljude zbog političkih uverenja. U tom smislu, skup „Srbija nade” za građane Srbije ima važnost koju je za Francuze imala Deklaracija o pravima čoveka i građanina.

- Ljudi se rađaju i celoga života ostaju slobodni u pravima... Cilj je svakog političkog udruženja da čuva i brani prirodna i nezastariva prava čoveka - piše između ostalog u Deklaraciji o pravima čoveka i građanina.

Okupljanje velikog broja ljudi koji veruju u ujedinjenu Srbiju je svojevrsna deklaracija slobode. Svi koji su bili na skupu objavili su da su njihove namere čestite i iskrene. Svi koji su stajali uz Vučića veruju u nadu da može postojati Srbija u kojoj će podele prestati. U kojoj će se politika voditi od izbora do izbora, i u kojoj će se razlike temeljiti na programima, a ne na uličnim ultimatumima. Svi koji su bili pred Skupštinom Srbije branili su pravo svih građana da slobodno ispovedaju svoja politička uverenja i političku naklonost. Da slobodno izražavaju svoje mišljenje i stavove, u meri u kojoj to lično smatraju razboritim. Neko će svoje političke stavove zastupati s više prefinjenosti, neko manje delikatnim stilom, ali drugačiji pogled na svet nije razlog za podele. Treba razlikovati ćud od pravednosti. Mržnju od političkog neslaganja. Biti protiv vlasti nije isto što i mrzeti vlast. Baviti se politikom ne znači biti isključiv. Pretendovati na vlast ne podrazumeva diskreditaciju umnih sposobnosti političkih protivnika. Ne znači diskreditaciju ljudskih vrednosti građana koji drugačije misle.

„Srbija nade” je višeslojno dobra poruka, koja polazi od pretpostavke da svi političari i svi građani pođednako vole svoju zemlju. Kao što je potpuno logično i normalno da postoje stranke i građani koji smatraju da vlast ne radi dobro, da to javno govore, da organizuju proteste, učesnici skupa „Srbija nade” za sebe traže pravo da mogu nesmetano da iskažu svoju podršku vlasti. Za Srbiju je korisno da umesto neprestanog traganja za razlikama koje nas razdvajaju obe strane tragaju za mogućnostima koje nas povezuju.

U simboličkoj ravni nada ima veliki metaforički i politički značaj. Nada je opšta vrednost za sve ljude. Nada potire podele. Srbija nade jednako vrednuje ličnosti svih građana, bez obzira na političku pripadnost. Nadati se znači verovati u poštenje, posvećenost i predanost, verovati u viziju bolje budućnosti. Uspešnu i ujedinjenu Srbiju koja predstavlja vrednost veću od svih nas. Srbiju koja predstavlja cenjeni dom svih njenih građana. Srbiju koja je zajednički imenilac svih čestitih ljudi. Srbiju u kojoj ne ističemo različitosti, nego negujemo posebnost, nadajući se da upravo ta posebnost predstavlja polugu našeg zajedništva, potrebu i želju da napredujemo i razvijamo se poštujući jedni druge. Ako poštujemo slobodnu volju svakog čoveka možemo iskreno biti povezani, i graditi zemlju kojom ćemo se ponositi i koja će biti srećni dom budućih generacija. Srbija nade je vizija u kojoj srdačnost, dobronamernost, poštovanje i uvažavanje predstavljaju dragocenosti koje negujemo i kojima se divimo.

Pomirenje ne sme da bude stvar koja nas deli, ali slutum da će ponuda pomirenja biti odbijena. Svim strankama opozicije konflikt predstavlja savršen alibi. Oni smatraju da oštra podeljenost predstavlja savršeno okruženje za njihov politički prosperitet. Kavga i nesloga, razmirice, gloženja, optužbe, klevete, čine suštinu političkog programa stranaka koje nemaju snagu da ponude racionalne političke vizije. I zato incident neguju kao mehanizam političkog napredovanja. I zato će insistirati na protestima, na ultimatumima, ne razmišljajući o tome da konflikt uvek pogoduje onom koji ima veću podršku građana. Zdrav razum je uvek na strani slobode i nade.

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik