РЕЗОН Истина о борби за слободне медије

Пише: Милорад Бојовић

Ту је перверзија обмане истакнута у први план. Супротно узусима професионалног новинарства, на које се непрестано позивају, њихови програми обилују клеветама, спиновима и неистинитим и непровереним информацијама које уместо чињеница садрже мишљење некомпетентних и непоузданих саговорника. Теоријски, њихове вести више одговарају правилима црне пропаганде него новинарства.

У накнадно откривеном предговору „Животињске фарме„ Орвел је записао да су медији у власништву богатих људи који брину да само одређене информације, које њима одговарају дођу до јавности. Свако ко препозна медије Јунајтед групе - потпуно је у праву. Они у интересу опозиције артикулишу и шире дефетизам да се у Србији живи лоше. Њихова стратегија састоји се од два елемента: тврдње да су слободни само они медији који преносе њихове идеје и мантре да су цензурисани сви медији који о томе не извештавају. Међутим, не постоји ниједно филозофско дело, нити uybеnik теорије државе и права, или теорије медија у ком пише да су објективни они медији који позитивно извештавају о опозицији. Нити да су слободни и независни. Политичка теорија је јасна. Политичке странке су исте. Циљ њиховог постојања јесте да дођу на власт и да се тамо задрже што дуже. Исто тако, медијска теорија и демократска пракса у свим демократским друштвима је иста - јавни сервис не фаворизује политичке странке. Јавни сервис извештава о функционисању државе. О ономе што раде носиоци најодговорнијих државних функција, не у свом интересу, него у интересу грађана. Не извештава РТС о Ани Брнабић, Милошу Вућевићу и другим члановима Владе као о функционерима Српске напредне странке. Не извештава РТС о Вучићу зато што је председник СНС-а. Јавни сервис извештава шта Вучић ради као председник државе. Као што је извештавао шта је Борис Тадић радио док је обављао ту дужност.

Свако ко тврди супротно или не зна ништа о медијима, или нема добре намере. Зато предлажем да, сваки опозиционар који је спреман да РТС-у забрани да објављује вести о његовим активностима кад дође на функцију, то овери код нотара уз клаузулу неопозиве оставке кад први пут прекрши тај завет. Али, нико се неће заклети. Шта би опозиција радила кад дође на власт? То знамо! Показали су нам током 12 година своје владавине. Поново би медије подредили себи, као што су то радили раније, кад су доносили најригиднији закон у Европи о јавном информисању. Кад су компаније приморавали да се оглашавају преко две маркетиншке агенције да би могли да уцењују медије и да би могли да им ускрате новац од маркетинга кад се дрзну да их критикују. Поново би колпортере приморавали да опструирају дистрибуцију новина да би издавачи због високе реминтенде смањивали тираже.

Кад се све пажљиво одмери и анализира, очигледно је да се опозиција не бори за слободу медија. Није у питању борба за објективнији РТС и културнији Пинк. Кад би којим случајем Пинк извештавао о њима, опозиција би Митровићу одмах опростила сваки ријалити. А кад би им Бујошевић предао РТС у руке, одмах би повукли све негативно што су говорили о њему. У питању је потреба опозиције да све медије подреди себи. Да се информисање сведе на холдинг, сачињен од тајкуна и политичара, уз помоћ ког би контролисали наше мисли и наше животе, и управљали нашом будућношћу. Они медије виде као пречицу, као неодговорну супституцију за одговорно бављење политиком.

Зато није тешко разумети шта стоји иза њихове кампање. Кад год схвате да им је пољуљан ионако лош рејтинг, опозицине политичке странке тврде да би имали бољу репутацију кад би сви медији били на њиховој страни. Они покушавају да преобликују дефиницију Данијела Корнија, да су после хране и сна медији трећа најважнија потреба савременог човека. Уверени су да би се Срби у замену за даноноћне хвалоспеве о опозицији одрекли сва три оброка. И, као и увек, греше. И живе у заблуди. Просечан грађанин Србије не гледа телевизију да би уживао у мудростима опозиционих лидера, или пропаганди власти, већ из доколице, која је створена унапређењем целокупног егизстенцијалног оквира. Бољим условима живота и већим приходима. Нема тог телевизијског симулакрума који може да напуни гладан стомак. Нема те политичке мудрости која има капацитет да замени хлеб и кров над главом. Грађанин се посвећује медијима кад задовољи своје фундаменталне тежње, а не да би од њих побегао. Не побеђује се на изборима због медија, него због политичких програма и резултата.

Опозиција зна да се у Србији живи боље него раније. Виде и они нове фабрике. Нове путеве. Знају да је 400.000 људи добило посао. Знају да су плате дупло веће него у њихово време. Да је БДП дупло већи. Да ће се наставити тренд раста плата. Да ће пензије бити веће за 20 одсто. Да ће плате у јавном сектору порасти за 12,5 одсто, а минимална зарада 14,3 одсто. И да ће на крају 2023. године просечна плата у Србији бити између 720 и 730 евра. Знају да је динар стабилан. Свесни су да долазе нови инвеститори. Да се граде нове фабрике. Да ће се отворити нова радна места.

Шта онда жели опозиција? Шта им смета? Зашто тврди да у Србији нема слободе медија? Зашто су свој политички ангажман посветили борби да једна телевизија са седиштем у Луксембургу добије националну фреквеницију? Зашто тврде да су РТС и Пинк криви за њихове лоше резултате? Одоговор је крајње једноставан. Опозицији не одговарају чињенице о напретку Србије. Свесни су да их то онемогућава да себе наметну као опцију која грађанима може да понуди бржи о бољи прогрес. Зато желе да преузму контролу над свим медијима како би могли да изокрену стварност. Њима не требају независни медији, већ медији које би могли да употребе да репрограмирају свест грађана. Да им свакодневним, целодневним спиновима разоре разум. И да их убеде да путеви којима се возе не постоје. Да је плата од 80.000 динара, мања од плате од 40.000, коју су примали у њихово време. Да су пензије од 20.000 динара, из њиховог времена веће од износа од 40.000 динара, које ће пензионери примати од 1. јануара. Доказиваће да је њихових три одсто подршке грађана, веће од 60 одсто гласова које је добио Вучић.

Зато непрестано понављају да Вучић побеђује на изборима захваљујући апсолутној контроли над медијима. Истина је сасвим другачија. Све до 2012. године Вучић је био у опозицији. И све до 2012. године, садашња опозиција је била власт и контролисала је све медије, који су о Вучићу извештавали врло ретко. А кад јесу, било је то углавном у негативном контексту. Упркос свему томе, Вучић и његова странка су на изборима увек добијали око два милиона гласова. И то самостално. С друге стране, тадашња власт је на изборе излазила у широким колицијама, али ни тада нису успевали да добију више гласова од Вучића. А власт су успевали да формирају само зато што су САД, Европска унија, Немачка и Велика Британија забрањивали другим странкама да праве коалицију с радикалима.

Такође, у време кад је Србијом владала данашња опозиција, постојала су само три медија која нису била на њиховој страни. Сви остали су били њихове пропагандне испоставе. Данас у Србији има више од 50 медија који воде отворену негативну кампању против Вучића. Само у групацији Јунајтед медије има 25 редакција. А постоји још најмање 25 портала, међу којима су многи нерегистровани, чији се концепт састоји од перманентне црне пропаганде о Вучићу и најближим сарадницима. Упркос свему томе он је на пролетошњим изборима у првом кругу добио подршку 60 одсто бирача. Готово 1,5 милиона гласова више него све опозиционе странке заједно. И није 2,3 милиона грађана гласало за њега зато што има медије, нити зато што влада. Ваљаност једне политике огледа се у њеним мерљивим резултатима. Вучић је Србију из губиташке преокренуо у државу успеха. То је лако проверити. Грађани то знају. И виде. И зато су гласали за њега. И гласаће и у будућности. Јер знају да им његова политика гарантује бољи живот.

Аутор је стручњак за односе с јавношћу и посланик у Скупштини Србије