REZON Istina o borbi za slobodne medije

Piše: Milorad Bojović

Tu je perverzija obmane istaknuta u prvi plan. Suprotno uzusima profesionalnog novinarstva, na koje se neprestano pozivaju, njihovi programi obiluju klevetama, spinovima i neistinitim i neproverenim informacijama koje umesto činjenica sadrže mišljenje nekompetentnih i nepouzdanih sagovornika. Teorijski, njihove vesti više odgovaraju pravilima crne propagande nego novinarstva.

U naknadno otkrivenom predgovoru „Životinjske farme„ Orvel je zapisao da su mediji u vlasništvu bogatih ljudi koji brinu da samo određene informacije, koje njima odgovaraju dođu do javnosti. Svako ko prepozna medije Junajted grupe - potpuno je u pravu. Oni u interesu opozicije artikulišu i šire defetizam da se u Srbiji živi loše. Njihova strategija sastoji se od dva elementa: tvrdnje da su slobodni samo oni mediji koji prenose njihove ideje i mantre da su cenzurisani svi mediji koji o tome ne izveštavaju. Međutim, ne postoji nijedno filozofsko delo, niti uybenik teorije države i prava, ili teorije medija u kom piše da su objektivni oni mediji koji pozitivno izveštavaju o opoziciji. Niti da su slobodni i nezavisni. Politička teorija je jasna. Političke stranke su iste. Cilj njihovog postojanja jeste da dođu na vlast i da se tamo zadrže što duže. Isto tako, medijska teorija i demokratska praksa u svim demokratskim društvima je ista - javni servis ne favorizuje političke stranke. Javni servis izveštava o funkcionisanju države. O onome što rade nosioci najodgovornijih državnih funkcija, ne u svom interesu, nego u interesu građana. Ne izveštava RTS o Ani Brnabić, Milošu Vućeviću i drugim članovima Vlade kao o funkcionerima Srpske napredne stranke. Ne izveštava RTS o Vučiću zato što je predsednik SNS-a. Javni servis izveštava šta Vučić radi kao predsednik države. Kao što je izveštavao šta je Boris Tadić radio dok je obavljao tu dužnost.

Svako ko tvrdi suprotno ili ne zna ništa o medijima, ili nema dobre namere. Zato predlažem da, svaki opozicionar koji je spreman da RTS-u zabrani da objavljuje vesti o njegovim aktivnostima kad dođe na funkciju, to overi kod notara uz klauzulu neopozive ostavke kad prvi put prekrši taj zavet. Ali, niko se neće zakleti. Šta bi opozicija radila kad dođe na vlast? To znamo! Pokazali su nam tokom 12 godina svoje vladavine. Ponovo bi medije podredili sebi, kao što su to radili ranije, kad su donosili najrigidniji zakon u Evropi o javnom informisanju. Kad su kompanije primoravali da se oglašavaju preko dve marketinške agencije da bi mogli da ucenjuju medije i da bi mogli da im uskrate novac od marketinga kad se drznu da ih kritikuju. Ponovo bi kolportere primoravali da opstruiraju distribuciju novina da bi izdavači zbog visoke remintende smanjivali tiraže.

Kad se sve pažljivo odmeri i analizira, očigledno je da se opozicija ne bori za slobodu medija. Nije u pitanju borba za objektivniji RTS i kulturniji Pink. Kad bi kojim slučajem Pink izveštavao o njima, opozicija bi Mitroviću odmah oprostila svaki rijaliti. A kad bi im Bujošević predao RTS u ruke, odmah bi povukli sve negativno što su govorili o njemu. U pitanju je potreba opozicije da sve medije podredi sebi. Da se informisanje svede na holding, sačinjen od tajkuna i političara, uz pomoć kog bi kontrolisali naše misli i naše živote, i upravljali našom budućnošću. Oni medije vide kao prečicu, kao neodgovornu supstituciju za odgovorno bavljenje politikom.

Zato nije teško razumeti šta stoji iza njihove kampanje. Kad god shvate da im je poljuljan ionako loš rejting, opozicine političke stranke tvrde da bi imali bolju reputaciju kad bi svi mediji bili na njihovoj strani. Oni pokušavaju da preoblikuju definiciju Danijela Kornija, da su posle hrane i sna mediji treća najvažnija potreba savremenog čoveka. Uvereni su da bi se Srbi u zamenu za danonoćne hvalospeve o opoziciji odrekli sva tri obroka. I, kao i uvek, greše. I žive u zabludi. Prosečan građanin Srbije ne gleda televiziju da bi uživao u mudrostima opozicionih lidera, ili propagandi vlasti, već iz dokolice, koja je stvorena unapređenjem celokupnog egizstencijalnog okvira. Boljim uslovima života i većim prihodima. Nema tog televizijskog simulakruma koji može da napuni gladan stomak. Nema te političke mudrosti koja ima kapacitet da zameni hleb i krov nad glavom. Građanin se posvećuje medijima kad zadovolji svoje fundamentalne težnje, a ne da bi od njih pobegao. Ne pobeđuje se na izborima zbog medija, nego zbog političkih programa i rezultata.

Opozicija zna da se u Srbiji živi bolje nego ranije. Vide i oni nove fabrike. Nove puteve. Znaju da je 400.000 ljudi dobilo posao. Znaju da su plate duplo veće nego u njihovo vreme. Da je BDP duplo veći. Da će se nastaviti trend rasta plata. Da će penzije biti veće za 20 odsto. Da će plate u javnom sektoru porasti za 12,5 odsto, a minimalna zarada 14,3 odsto. I da će na kraju 2023. godine prosečna plata u Srbiji biti između 720 i 730 evra. Znaju da je dinar stabilan. Svesni su da dolaze novi investitori. Da se grade nove fabrike. Da će se otvoriti nova radna mesta.

Šta onda želi opozicija? Šta im smeta? Zašto tvrdi da u Srbiji nema slobode medija? Zašto su svoj politički angažman posvetili borbi da jedna televizija sa sedištem u Luksemburgu dobije nacionalnu frekveniciju? Zašto tvrde da su RTS i Pink krivi za njihove loše rezultate? Odogovor je krajnje jednostavan. Opoziciji ne odgovaraju činjenice o napretku Srbije. Svesni su da ih to onemogućava da sebe nametnu kao opciju koja građanima može da ponudi brži o bolji progres. Zato žele da preuzmu kontrolu nad svim medijima kako bi mogli da izokrenu stvarnost. Njima ne trebaju nezavisni mediji, već mediji koje bi mogli da upotrebe da reprogramiraju svest građana. Da im svakodnevnim, celodnevnim spinovima razore razum. I da ih ubede da putevi kojima se voze ne postoje. Da je plata od 80.000 dinara, manja od plate od 40.000, koju su primali u njihovo vreme. Da su penzije od 20.000 dinara, iz njihovog vremena veće od iznosa od 40.000 dinara, koje će penzioneri primati od 1. januara. Dokazivaće da je njihovih tri odsto podrške građana, veće od 60 odsto glasova koje je dobio Vučić.

Zato neprestano ponavljaju da Vučić pobeđuje na izborima zahvaljujući apsolutnoj kontroli nad medijima. Istina je sasvim drugačija. Sve do 2012. godine Vučić je bio u opoziciji. I sve do 2012. godine, sadašnja opozicija je bila vlast i kontrolisala je sve medije, koji su o Vučiću izveštavali vrlo retko. A kad jesu, bilo je to uglavnom u negativnom kontekstu. Uprkos svemu tome, Vučić i njegova stranka su na izborima uvek dobijali oko dva miliona glasova. I to samostalno. S druge strane, tadašnja vlast je na izbore izlazila u širokim kolicijama, ali ni tada nisu uspevali da dobiju više glasova od Vučića. A vlast su uspevali da formiraju samo zato što su SAD, Evropska unija, Nemačka i Velika Britanija zabranjivali drugim strankama da prave koaliciju s radikalima.

Takođe, u vreme kad je Srbijom vladala današnja opozicija, postojala su samo tri medija koja nisu bila na njihovoj strani. Svi ostali su bili njihove propagandne ispostave. Danas u Srbiji ima više od 50 medija koji vode otvorenu negativnu kampanju protiv Vučića. Samo u grupaciji Junajted medije ima 25 redakcija. A postoji još najmanje 25 portala, među kojima su mnogi neregistrovani, čiji se koncept sastoji od permanentne crne propagande o Vučiću i najbližim saradnicima. Uprkos svemu tome on je na proletošnjim izborima u prvom krugu dobio podršku 60 odsto birača. Gotovo 1,5 miliona glasova više nego sve opozicione stranke zajedno. I nije 2,3 miliona građana glasalo za njega zato što ima medije, niti zato što vlada. Valjanost jedne politike ogleda se u njenim merljivim rezultatima. Vučić je Srbiju iz gubitaške preokrenuo u državu uspeha. To je lako proveriti. Građani to znaju. I vide. I zato su glasali za njega. I glasaće i u budućnosti. Jer znaju da im njegova politika garantuje bolji život.

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i poslanik u Skupštini Srbije