Резон: Феудализам у одећи космополитизма

Торонто планира да подигне потпуно нов кварт. Пројекат "Орка Торонто" обухвата осам небодера са 3.000 станова повезаних мостовима. Осим што међусобно спајају огромне солитере, мостови би цео кварт повезали с градском плажом, удаљеном неколико километара. Мостови између стаклених кула које парају небо? Становнике солитера спајала би шеталишта и стазе који су испреплетани око високих зграда. А кафићи, ресторани и шопинг молови су саставни део солитера. Шокантно? Можда за Новосађане! За Канађане је то минимум очекивања од савременог грађевинарства.

Увод у данашњу колумну није прича о Торонту, нити о велелепним пројектима на трулом Западу. Вест из уводног пасуса је прича о нама. О Новом Саду. О нашој ускогрудости. О нашем страху од напретка. О неспособности да се соучимо с еволуцијом цивилизације. Приповест о нашој уплашености да се опростимо од поданичког менталитета.  Сага о кукавичлуку који нас спречава да се разрачунамо с терезијанским наслеђем грађана трећег реда, који смеју само онолико колико допушта царска милост.

Канађани. Американци. Енглези. Грузијци. Арапи. Монголи. Индонежани. Јапанци. Кинези. Руси. Немци. Можемо набрајати до у бескрај, схватили су да је у 21. веку могуће све што није било изводљиво у средњем веку. Њихови градови развијају се у складу с духом времена, не либећи се да га сједине са својим највреднијим културно-историјским наслеђем. Стакло, бетон и челик, фрустрирају и плаше један број Новосађана истом снагом којом је грмљавина ужасавала провобитну људску заједницу. Тај страх није ирационалан. Он симболизује суштинску декаденцију духа маскирану у тобожњу прогресивност. У лажну слободоумност. Страхујући да модернизација може угрозити њихове привилегије, они настоје да насилно зауставе време и спрече убрзану промену друштвених односа, коју модернизација неминовно носи. И тако један сталеж који се заклиње и надахњује достигнућима просветитељства настоји да онемогући нову индустријску револуцију и нову смену класа. Новосадска опозиција, и један део грађана, који се противе модернизацији града, свесни су да нова акумулација капитала, која се дешава у посткомунистичким земљама у 21. веку доводи до нове расподеле утицаја и моћи, као што је у просветитељству изнедрило грађанску класу која је укинула аристрократију. Да би сачували своје положаје, морали су да објаве рат свему. Мостовима. Улицама. Солитерима. Тунелима. Ауто-путевима. Пречистачима отпадних вода. И да би прикрили своје стварне намере, своју борбу за очување властитих положаја, и планираних положаја својих потомака, маскирали су се у борце за очување животне средине и старог начина живота.

И тако се на један готово перверзан начин, либерални левичари јављају као већи заштитници традиционалних вредности од десничара, које су њихови интелектуални гуруи и медијска машинерија оклеветали као кочничаре прогреса. Већ 30 година политичке странке,  невладине организације и појединци, које јавност доживљава као прогресивне, модерне, демократски оријентсане, скривају да су заправо окорели феудалци који по сваку цену настоје да спрече развој града. Јер, једино је у строго контролисаној колотечини, у којој не постоји слободно тржиште, нити проток и оплођавање капитала, могуће управљање целокупним градом претворити у наследну категорију. На тај начин, под кринком демократије и привржености људским правима и слободама власт и моћ остаје у рукама неколицине породица, као у најокорелијој деспотији.

И зато је логично да се њихов целокупан политички активизам сведе на диверизију. На субверзивност. Њима су фабрике природни непријатељи. Мостови окорели душмани. И зато инвестиције представљају као варваризам, јер ремети њихове планове самоодржања.

Тако је нови мост на Дунаву, који ће ускоро почети да се гради као део Фрушкогорског коридора, већ оклеветан као сувишна, непотребна грађевина. Политичари без гласача, архитекте без посла, и логореични заштитници природе тврде да ће нови новосадски мост довести до општег помора флоре и фауне на Лиману, око Лимана, на Телепу и сремској страни града и довести до опште пропасти Новог Сада. Мосту се приговара да је непотребно велелепан. Тврди се, да ако је већ и морао да се гради, да је могао бити скромнији. Некако мањи. Неприметнији. Усклађенији с паланачким духом града, заувек укотвљеним у мочвари терезијанске милостиње.

Имена критичара моста нису важна. Помињање небитних чинилаца додатно афирмише њихову погрешну усмереност ка деструкцији. Али сви раде исто - противе се развоју и успоно свог града. Израчунавајући промиле издувних гасова, који ће из аутомобила који прелазе преко моста отићи у васиону, понашају се као адвокати бесмисла. Издувни гасови већ постоје. Нови Сад је град с близу 500.000 људи, и бар 150.000 аутомобила. Да би прешли на супротну страну, и отишли за Руму, ти аутомобили пролазе кроз најгушће насељене делове града. Мост је спасоносно решење. За све. Као и пречистач отпадних вода. Међутим, чињеница да ће град добити савремено постројење, какво имају Беч, и друге европске метрополе, узнемирила је духове притајених феудалаца. Иако су од 2000. године, када су уз помоћ бомби, уличног насиља и дипломатског силовања демократије дошли на власт, имали сву подршку међународне заједнице. и отворене могућности да изграде шта год пожеле, нису урадили ништа. Осим што су сваке године, 12 година заредом, једном месечно, причали да је градња пречистача импертив свих императива. Приоритет свих приоритета. И тако, после 12 година све је остало на убојитим паролама.

Притом, да не би било мистификације, пречистач је постројење које канализацију града треба да преради у чисту воду која неће загађивати Дунав и тровати људе нити животињски свет. Да би постројење имало смисла требало је изградити канализациону мрежу у целом граду. Учинак противника пречистача који ће почети да се гради код Роковог потока у Петровардину, изградили су нула метара. Обилазили су приградска насеља, сликали се и давали изјаве. И враћали се поново, за две, или четири године, кад је грађанима поново требало обећати бољи живот. Као и сви феудалци, никада нису планирали да спроведу ништа од обећаног. Обећали су да ће се обрачунати с бесправном градњом, срушили су само један спрат Спасилдине зграде на Булевару ослобођења. Разлог? Власници нису били довољно комуникативни у еврима. Обећавали су да ће срушити све бесправно саграђене виле на Камењару. Испоставило се да су власници Камењара били довољно комуникативни у еврима и најављена борба је завршена пре него је и почела. Похлепа и деструкција су у узрочно-последичној вези.

Нема ту ничег необичног. Свако тело настоји да задржи стање мировања. Новосадски либерални левичари настоје да друштво окамене како би непрестано могли да га користе у сврху личног комфора и личног луксуза. Сваки вид кретања, поготово убрзаног, представља опасност која се у њиховим круговима тумачи као земљотрес. Као цунами. Тектонски поремећај. Град који ће из средњег века закорачити у савремено доба, представља терен на ком старе технике манипулације више нису могуће. И тако је измишљен нови вид престројавања у борбе за политичке позиције. Свесне своје немоћи, опозционе партије у први план све више гурају невладине организације које финансирају и иза којих стоје, прикривајући ту везу измишљеним сукобима и неслагањима. Али, њихов задатак је исти. Онемогућити Нови Сад да попут Торонта, Алма Ате,  постане модеран, савремен. Спречити га да се развија као целина, и ограничити га на неколико улица у строгом центру града у којима је стационирана уздрмана лажна елита навикнута на наследне привилегије комунизма.

Пише: Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу