Rezon: Feudalizam u odeći kosmopolitizma

Toronto planira da podigne potpuno nov kvart. Projekat "Orka Toronto" obuhvata osam nebodera sa 3.000 stanova povezanih mostovima. Osim što međusobno spajaju ogromne solitere, mostovi bi ceo kvart povezali s gradskom plažom, udaljenom nekoliko kilometara. Mostovi između staklenih kula koje paraju nebo? Stanovnike solitera spajala bi šetališta i staze koji su isprepletani oko visokih zgrada. A kafići, restorani i šoping molovi su sastavni deo solitera. Šokantno? Možda za Novosađane! Za Kanađane je to minimum očekivanja od savremenog građevinarstva.

Uvod u današnju kolumnu nije priča o Torontu, niti o velelepnim projektima na trulom Zapadu. Vest iz uvodnog pasusa je priča o nama. O Novom Sadu. O našoj uskogrudosti. O našem strahu od napretka. O nesposobnosti da se součimo s evolucijom civilizacije. Pripovest o našoj uplašenosti da se oprostimo od podaničkog mentaliteta.  Saga o kukavičluku koji nas sprečava da se razračunamo s terezijanskim nasleđem građana trećeg reda, koji smeju samo onoliko koliko dopušta carska milost.

Kanađani. Amerikanci. Englezi. Gruzijci. Arapi. Mongoli. Indonežani. Japanci. Kinezi. Rusi. Nemci. Možemo nabrajati do u beskraj, shvatili su da je u 21. veku moguće sve što nije bilo izvodljivo u srednjem veku. Njihovi gradovi razvijaju se u skladu s duhom vremena, ne libeći se da ga sjedine sa svojim najvrednijim kulturno-istorijskim nasleđem. Staklo, beton i čelik, frustriraju i plaše jedan broj Novosađana istom snagom kojom je grmljavina užasavala provobitnu ljudsku zajednicu. Taj strah nije iracionalan. On simbolizuje suštinsku dekadenciju duha maskiranu u tobožnju progresivnost. U lažnu slobodoumnost. Strahujući da modernizacija može ugroziti njihove privilegije, oni nastoje da nasilno zaustave vreme i spreče ubrzanu promenu društvenih odnosa, koju modernizacija neminovno nosi. I tako jedan stalež koji se zaklinje i nadahnjuje dostignućima prosvetiteljstva nastoji da onemogući novu industrijsku revoluciju i novu smenu klasa. Novosadska opozicija, i jedan deo građana, koji se protive modernizaciji grada, svesni su da nova akumulacija kapitala, koja se dešava u postkomunističkim zemljama u 21. veku dovodi do nove raspodele uticaja i moći, kao što je u prosvetiteljstvu iznedrilo građansku klasu koja je ukinula aristrokratiju. Da bi sačuvali svoje položaje, morali su da objave rat svemu. Mostovima. Ulicama. Soliterima. Tunelima. Auto-putevima. Prečistačima otpadnih voda. I da bi prikrili svoje stvarne namere, svoju borbu za očuvanje vlastitih položaja, i planiranih položaja svojih potomaka, maskirali su se u borce za očuvanje životne sredine i starog načina života.

I tako se na jedan gotovo perverzan način, liberalni levičari javljaju kao veći zaštitnici tradicionalnih vrednosti od desničara, koje su njihovi intelektualni gurui i medijska mašinerija oklevetali kao kočničare progresa. Već 30 godina političke stranke,  nevladine organizacije i pojedinci, koje javnost doživljava kao progresivne, moderne, demokratski orijentsane, skrivaju da su zapravo okoreli feudalci koji po svaku cenu nastoje da spreče razvoj grada. Jer, jedino je u strogo kontrolisanoj kolotečini, u kojoj ne postoji slobodno tržište, niti protok i oplođavanje kapitala, moguće upravljanje celokupnim gradom pretvoriti u naslednu kategoriju. Na taj način, pod krinkom demokratije i privrženosti ljudskim pravima i slobodama vlast i moć ostaje u rukama nekolicine porodica, kao u najokorelijoj despotiji.

I zato je logično da se njihov celokupan politički aktivizam svede na diveriziju. Na subverzivnost. Njima su fabrike prirodni neprijatelji. Mostovi okoreli dušmani. I zato investicije predstavljaju kao varvarizam, jer remeti njihove planove samoodržanja.

Tako je novi most na Dunavu, koji će uskoro početi da se gradi kao deo Fruškogorskog koridora, već oklevetan kao suvišna, nepotrebna građevina. Političari bez glasača, arhitekte bez posla, i logoreični zaštitnici prirode tvrde da će novi novosadski most dovesti do opšteg pomora flore i faune na Limanu, oko Limana, na Telepu i sremskoj strani grada i dovesti do opšte propasti Novog Sada. Mostu se prigovara da je nepotrebno velelepan. Tvrdi se, da ako je već i morao da se gradi, da je mogao biti skromniji. Nekako manji. Neprimetniji. Usklađeniji s palanačkim duhom grada, zauvek ukotvljenim u močvari terezijanske milostinje.

Imena kritičara mosta nisu važna. Pominjanje nebitnih činilaca dodatno afirmiše njihovu pogrešnu usmerenost ka destrukciji. Ali svi rade isto - protive se razvoju i uspono svog grada. Izračunavajući promile izduvnih gasova, koji će iz automobila koji prelaze preko mosta otići u vasionu, ponašaju se kao advokati besmisla. Izduvni gasovi već postoje. Novi Sad je grad s blizu 500.000 ljudi, i bar 150.000 automobila. Da bi prešli na suprotnu stranu, i otišli za Rumu, ti automobili prolaze kroz najgušće naseljene delove grada. Most je spasonosno rešenje. Za sve. Kao i prečistač otpadnih voda. Međutim, činjenica da će grad dobiti savremeno postrojenje, kakvo imaju Beč, i druge evropske metropole, uznemirila je duhove pritajenih feudalaca. Iako su od 2000. godine, kada su uz pomoć bombi, uličnog nasilja i diplomatskog silovanja demokratije došli na vlast, imali svu podršku međunarodne zajednice. i otvorene mogućnosti da izgrade šta god požele, nisu uradili ništa. Osim što su svake godine, 12 godina zaredom, jednom mesečno, pričali da je gradnja prečistača impertiv svih imperativa. Prioritet svih prioriteta. I tako, posle 12 godina sve je ostalo na ubojitim parolama.

Pritom, da ne bi bilo mistifikacije, prečistač je postrojenje koje kanalizaciju grada treba da preradi u čistu vodu koja neće zagađivati Dunav i trovati ljude niti životinjski svet. Da bi postrojenje imalo smisla trebalo je izgraditi kanalizacionu mrežu u celom gradu. Učinak protivnika prečistača koji će početi da se gradi kod Rokovog potoka u Petrovardinu, izgradili su nula metara. Obilazili su prigradska naselja, slikali se i davali izjave. I vraćali se ponovo, za dve, ili četiri godine, kad je građanima ponovo trebalo obećati bolji život. Kao i svi feudalci, nikada nisu planirali da sprovedu ništa od obećanog. Obećali su da će se obračunati s bespravnom gradnjom, srušili su samo jedan sprat Spasildine zgrade na Bulevaru oslobođenja. Razlog? Vlasnici nisu bili dovoljno komunikativni u evrima. Obećavali su da će srušiti sve bespravno sagrađene vile na Kamenjaru. Ispostavilo se da su vlasnici Kamenjara bili dovoljno komunikativni u evrima i najavljena borba je završena pre nego je i počela. Pohlepa i destrukcija su u uzročno-posledičnoj vezi.

Nema tu ničeg neobičnog. Svako telo nastoji da zadrži stanje mirovanja. Novosadski liberalni levičari nastoje da društvo okamene kako bi neprestano mogli da ga koriste u svrhu ličnog komfora i ličnog luksuza. Svaki vid kretanja, pogotovo ubrzanog, predstavlja opasnost koja se u njihovim krugovima tumači kao zemljotres. Kao cunami. Tektonski poremećaj. Grad koji će iz srednjeg veka zakoračiti u savremeno doba, predstavlja teren na kom stare tehnike manipulacije više nisu moguće. I tako je izmišljen novi vid prestrojavanja u borbe za političke pozicije. Svesne svoje nemoći, opozcione partije u prvi plan sve više guraju nevladine organizacije koje finansiraju i iza kojih stoje, prikrivajući tu vezu izmišljenim sukobima i neslaganjima. Ali, njihov zadatak je isti. Onemogućiti Novi Sad da poput Toronta, Alma Ate,  postane moderan, savremen. Sprečiti ga da se razvija kao celina, i ograničiti ga na nekoliko ulica u strogom centru grada u kojima je stacionirana uzdrmana lažna elita naviknuta na nasledne privilegije komunizma.

Piše: Milorad Bojović

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću