Резон: Субверзија са двоструким обртом

Испред Женеве, Брисела и Београда. Опозиција је уверена да је то њена заслуга. Али, као и у свему другом, опозиција је и овај пут погрешила. Избори за месне заједнице, због којих је Нови Сад био главна медијска  и политичка тема, нису представљали никакву победу независних кандидата, већ показну вежбу из бриљантне политичке тактике која СНС-у већ девет година обезбеђује недостижну преимућство у односу на политичке ривале. Избори за месне заједнице били су игра у игри. Субверзија са двоструким обртом. Пошто СНС-у одговара да за противнике има опозицију оличену у Драгану Ђиласу, Вуку Јеремићу, Борку Стефановићу, Бори Новаковићу и осталим компромитованим реконвалесцентима ДС-а, напредњаци с времена на време морају да играју дупле игре како би идеалне противнике сачували од нестанка. Допуштањем да независни кандидати „победе„ у три месне заједнице СНС је створио илузију, опсену да је политичка борба могућа. Опозиција је загризла бачени мамац, и сада с новим ентузијазмом настоји да се консолидује и изађе на изборе. Несвесни намештаљке опозиционари су се окуражили преко мере и већ су почели да праве грешке. Почели су да прете. Да уцењују како избора неће бити уколико власт не прихвати све њихове услове. Шта то значи? Прети ли опозиција да ће киднаповати председника Србије и да му неће допустити да распише парламентарне изборе? Или та претња коју је изговорио Борко Стефановић, Ђиласова резервна Мариника Тепић, садржи много опаснији и страшнији сценарио? Изборе по Уставу расписује Народна скупштина. Хоће ли опозиција упасти у Скупштину и држати посланике као таоце?

Шта год да планирају узалуд планирају. Опозиција је толико компромитована да са њима неће ни рођена мајка. Доказ за то опет је дошао из Новог Сада. Неколико невладиних организација отказало је протест против новог Генералног урбанистичког плана града. Разлог за то је, што су у протест покушали да се укључе Народна странка Вука Јеремића и Боре Новаковића и Странка слободе и правде Драгана Ђиласа и Борка Стефановића. Чувши за то, НВО су одмах одустале од протеста, јер су схватили да би било какво повезивање с опозицијом представљало грешку, која ничим неће моћи да се исправи.

Несвесна недостатака, опозиција преко својих медија, пумпа балон погрешних представа о себи и својим могућностима. Међутим, њихове политичке слабости су толико велике, да не постоји начин да придобију иоле значајнији део бирачког тела. Њихови планови за будућност засновани су на погрешним претпоставкама и апокрифној верзији своје снаге, коју кривотворе Н1 и Нова С.

Слика коју опозиција има о себи представља тумачење искривљеног одраза у огледалу. Постоје веровања да Рембрантова најпознатија слика „Ноћна стража„ не представља уметнички приказ полицијске чете, већ уметност документаристичког воајеризма, упакованог у скривену симболику. Рембрант је, верује се, под кринком слике паравојне милиције, приказао мрачне тајне богатог Амстердама. Слика је лажни омаж лажним заштитницима! Рембрант је „Ноћну стражу„ насликао по naruybini. За паре. Новац, тај мрачни предмет људске жудње, тај опаки непријатељ етике и поштења, повезује ликове с Рембрантове слике и лидере српске опозиције.

Борко Стефановић, Ђилас и Вук Јеремић као на Рембрантовој слици представљају људе који су сасвим супротни оном за шта се представљају.

Њих тројица се јављају у улози бранилаца Косова. И тврде да имају план како и на који начин треба преговарати. Шта рећи. Кога укључити. С ким седети, а кога избећи. Имају јасне идеје како надиграти „неспособног„ Аљбина Куртија. Можемо се сложити да Курти није Чу Ен Лај (или по новом You Енлај).  Али се можемо сложити да је Аљбин Курти само спикер његових ментора с оне стране Атлантика.

И зато цео Ђиласов, Јеремићев и Стефановићев игроказ, та превентивна оптужба, та клевета, представља предумишљај. Покушај да се сакрије истина. Настојање да се из сећања грађана избрише чињеница да је Косово, из помоћ Куртија, прогласило независност 2008. године, док су њих тројица били на власти.

Врхунски политичари разликују се од дилетаната по томе умеју ли на прави начин да виде будућност, говорио је Черчил. Следствено томе, да су Ђилас, Јеремић и Стефановић, ишта знали, ишта умели, и да су имало били рационални и да им је патриотизам био јача страна, спречили би Аљбина Куртија, Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја да Косово отму Србији. Уместо тога, они су жртвовали Косово да би могли да победе Коштуницу. И да радикалима смање број гласова. Организовали су паљења амбасада, да би се код два страна амбасадора приказали као једини прихватљиви саговорници. Продају Косова капитализовали су Цветковићевом владом, потпуном рехабилитацијом СПС-а и апсолутним пустошењем Србије. Они и данас раде исто што и 2008. године. Они оптужбама да ће Вучић лошим преговорима бити натеран да призна Косово, раде исто што и 2008. године, боре се против интереса Србије, скривајући се иза измишљене интелектуалне надмоћи.

У одбрани те лажне представе о интелектуално узвишеној Србији, чији је опозиција тобожњи гласник, учествује и један део интелектуалаца који су своје привилегије стекли или одбранили кроз симбиозу с ДОС-ом, чији продужетак данас представљају Јеремић и Ђилас.

Штитећи се херметички затвореном терминологијом, језиком лишеним смисла, они су формирали систем који Србима одузима могућност да допру до ризница знања. Све вредне књиге утамничене су и закатанчене, недоступне грађанима. Киднаповано знање бесплатно добија стотињак одабраних. Остатак народа би то могао само уз велике издатке. Једна скенирана страница кошта 64 динара. Да би човек макар нешто знао о било чему требао би да прочита и критички исфилтрира бар 1.000 страница. Што ће рећи да му треба 64.000 динара да стекне основно знање о само једном појму. Да би постао интелектуалац општег смера, треба да прочита 10.000 страна. Неопходно му је 640.000 динара. И зато је, у њихово време, плата обичног човека била сведена на свега 300 евра за цео месец. За храну, воду, струју и грејање. Могло би се рећи да је тим темпом, просечан грађанин могао да уштеди целих 64 динара годишње. Дакле за културу и образовање би за 10 година могао да издвоји 640 динара. Да би уштедео оних 640.000 динара, и образовао се, биле би му потребно 1.000 година.

Погледајте концерте класичне музике. Њих увек посећује 100 до 300 истих. Књижевне вечери и изложбе не праве се да би грађани чули писца, или видели сликарске и вајарске радове, већ да би се у имагинарном свету истомишљеника стварао привид вредности. И уважености. Постоје уметници чије радове никада није видео нико, осим њихових пријатеља, професора, и критичара. Објаве у медијима служе само као потврда симулакрума. Као доказ измаштане, паралелне стварности.

Демократија је, по најопштијој дефиницији владавина народа. Странке левице, и либералне левице су у директном су сукобу с народом. Будући да су уверени да представљају најписменији, накулутурнији, најмодернији, и најсавршенији део грађана, они су оријентисани на себи сличне. Њих не интересује обичан човек нити његови проблеми. Тај обичан човек, који је окренут поштеном раду, и ког не могу завести алгоритими Гугла, нити бљештаве могућности Фејсбука, или Твитера, преставља предмет гађења. Припросту, крезубу руљу. Гутаче сендвича. Простаке, које треба искључити из било каквог одлучивања. Сви политички прогласи, сви економски пакети, програми и идеје политичара из „демократског„ блока, намењени су уском броју привилегованих група, ограђених од народима бедемима извештачене фразеологије и још извештаченије идеологије.

Они постоје и вреде само уколико не постоји нова публика која гледа, слуша, чита. Тада се ствара привид њихове интелектуалне надмоћи. Модерирао сам једним округлим столом посвећеном Хазарском речнику и Милораду Павићу, на ком је један од најутицајнијих „павићеваца„ и књижевних ителектуалаца данашњице рекао да Павића не треба прибилижавати читаоцима, „да онај ко се не сретне с његовим делом, и није требао да се сретне„.

Кад би сви Срби имали могућност да под истим условима приступе ризницама знања које под кључем држи неколицина привилегованих, никакви еколошки устанци не би било могући. И егзистенција обичних људи не би могла се ставља на коцку.

Елита настоји да заштити себе доказујући да је мањина увек паметнија од већине. Одбрана привилегија је важнија од интереса народа. Ђилас није неспреман да ризикује грађански рат.

Пише: Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу