Dnevnik u Veterniku uoči obeležavanja godišnjice vojne akcije Oluja
Veternik spremno dočekuje goste u petak, 4. avgusta, da prigodnim programom na fudbalskom stadionu u 20 sati zajedno obeleže 22. godišnjicu vojno-političke akcije „Oluja” kojom je iz Hrvatske proterano 220.000 Srba, a nekoliko hiljada je ubijeno.
Tužna i tragična godišnjica za Srbiju i srpski narod, dok Hrvatska progon Srba tradicionalno proslavlja kao Dan pobede i Dan branitelja.
„Početak avgusta za nas su teški dani, a za Hrvate dani radosti. Ali se nadam da ćemo imati dovoljno razuma da, koliko je moguće skrivajući svoje emocije i tugu, pokušamo u političkom smislu da spustimo tenzije, i da bude manje uvreda i tenzija u odnosu na prethodne godine“, poručio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, kako su to preneli mediji.
Državni vrh Srbije, s predsednikom Vučićem na čelu, biće učesnici događaja u Veterniku, kao i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik. Predsednici Srbije i Republike Srpske će se nakon parastosa, kojim će početi program, obratiti okupljenima. Najavljeno je da će na skupu govoriti i osoba iz izbegličke kolone koja je 1995. godine kao dete morala da napusti svoj dom i krene na put prema Srbiji.
Vetrenik nije slučajno izabran za obeležavanje godišnjice progona Srba. U tom mestu nadomak Novog Sada, kako sami meštani kažu, polovinu stanovništa čine upravo izbegličke porodice iz Hrvatske. Oni su pre 22 godine u prvim danima avgusta traktorima i kolima, ko se kako snašao, krenuli prema Srbiji, putovali danima i našli krov nad glavom kod rodbine ili prijatelja u Veterniku. Meštani zpravo iz tih razloga smatraju da bi godišnjicu ubuduće trebalo svake godine obeležavati u Veterniku, kao što je Hrvati obeležavaju tradicionalno u Kninu.
U Veterniku se , kada ga je ekipa „Dnevnika” posetila, završavalo uređenje fudbalskog igrališta, a mašine „Čistoće” su čistile ulice. Trava je već svugde bila uredno pokošena, ograde ofarbane, a završeno je i asfaltiranje triju ulica kod stadiona. Bili su očišćeni i kanali za kišnicu pored puteva, koji, kako meštani tvrde, nisu čišćeni već pola veka.
„Ne ponovilo se nikad i nikome ono što se srpskom narodu desilo u Krajini“, kaže za „Dnevnik” Slavko Veselinović, koji od 1985. godine, kada se oženio Novosađankom, živi u Veterniku.
Došao je iz sela Golubić u opštini Obrovac ispod Velebita, gde su mu ostali dva brata i roditelji. Veselinović navodi da je doseljavanje porodica iz Krajine u Veternik počelo davne 1973. godine.
„Samo u mojoj ulici ima petaestak kuća koje su u prošlosti podigli Krajišnici kod kojih su izbeglice avgusta 1995. godine našle krov nad glavom. Mislim da je za obeležavanje godišnjice „Oluje” pravo mesto Veternik jer ga smatram centrom izbeglištva u Vojvodini“, naveo je Veselinović.
Priča da je u njegovoj kući nakon vojne akcije „Oluja” bilo smešteno dvanaestoro ljudi. Gotovo dve godine su živeli kod njega i njegove supruge Biljane i delili su s njima sve što su imali, sve dok se prognani ljudi nisu snašli.
„Tog 4. avgusta javljeno mi je da su roditelji prognani i da su krenuli prema Srbiji traktorom, ali da je na traktoru pukla guma pa ne mogu dalje“, priča Veselinović.
“Uzeo sam rezervni točak i s bratom i ujakom krenuo da im pomognemo. Pronašli smo ih u Bravskom, kod Petrovca. Brat je preuzeo brigu o roditeljima, ujak o svojoj rodbini, a ja sam seo na traktor da dovezem starije žene i muškarce koji su bili u prikolici traktora. Put do Banjaluke je trajao dva dana i dve noći. Kod Rače su izbeglice upućivali prema Kosovu, ali oni koji su imali nekoga u drugim krajevima Srbije mogli su da nastave put ka tim mestima. Tako sam ja svoje doveo u Veternik.”
Nastavnik Milan Vukčević, koji je pre godinu dana otišao u penziju, izbegao je iz opštine Obrovac. Priča da su došli u Veternik jer je njegova supruga tamo imala rodbinu koja ih je primila i pomogla im da se snađu. U Veterniku se nastanio s dva sina, suprugom i roditeljima. Stigli su odvojeno jer je Milan prema Srbiji krenuo s položaja kada im je 4. avgusta u 22 časa stiglo naređenje iz štaba vojske za povlačenje.
„Vojna akcija je počela 4. avgusta, u petak. Tog dana su padale granate i negde oko 22 sati na položaju smo dobili službenu informaciju iz štaba vojske da mora biti povlačenje ispod Velebita u pravcu sela Golubić, Krupa, Žegar i Ervenik, gde smo se priključili koloni u kojoj je bilo mnogo traktora s izbeglicama, među kojima je bilo mnogo dece i starih, iznemoglih ljudi“, priča Vukčević.
U koloni su bili i njegovi roditelji, stari više od 80 godina. Oni, međutim, nisu znali šta je s njhovim sinom, tek su u Banjaluci saznali da je i on u koloni. Do Banjaluke su putovali pet dana. Tamo su prvi put dobili hranu – u poslednjem trenutku jer ljudi su na put krenuli bez dovoljno vode i hrane, mnogo ih je zbog iznemoglosti završilo u banjalučkoj bolnici.
„U Veterniku smo lepo primljeni, ja sam posle četiri meseca dobio posao u školi, da predajem fiziku i matematiku. Ovdašnji ljudi su mahom iz naših krajeva pa nema velike razlike u običajima i tradiciji, tako da smo uspeli dosta brzo da se naviknemo na novu sredinu“, naveo je Milan Vukčević.
Eržebet Marjanov