„Дневник” истражује: Сећање на Александра Кочобу, делегата Велике народне скупштине 1918. године

У време Аустроугарске Самош је, попут осталих места у том делу Баната, припадао Торонталској жупанији, са седиштем у Великом Бечкереку, данашњем Зрењанину. Почетком 1900. године село је имало 538 кућа и 2.462 становника. Један од њих је био Алаксандар Кочоба (1886–1962) делегат Велике народне скупштине у Новом Саду 25. новембра 1918. године која је донела историјску одлуку о отцепљењу Баната, Бачке и Барање од Угарске и уједињењу с Краљевином Србијом.

Кућа Александра Кочобе, очувана од зуба времена, још стоји у Самошу на десној страни Улице Вука Караџића 2. Та чињеница да је кућа изграђена на десној страни улице наизглед није битна, али наш саговорник, коме је Александар Кочоба био прадеда-стриц, сматра важним јер, како објашњава, сведочи о томе одакле су се породице доселиле у Самош, из Чавоша или су из Сечња, који су староседеоци села.

„Родитељи Александра Кочобе, отац Георгије и мати Пијада, као и цела велика породица Кочоба, потичу из Чавоша“, прича Радислав Кочоба, пензионисани геолог из „Нафтагаса„, који, како каже, често одлази у Самош да обиђе гробове предака.

„Самош су заправо основали Чавошани и населили се на десној страни села. Касније су дошли људи из Сечња, који су подигли куће на левој страни села. И једни и други су донели своје иконе с иконостаса, које су у почетку смештене у малу богомољу, и направили гробље, Чавошани с десне стране Самоша, Сечањци с леве. Иконе су данас на црквеним троновима. Сви примећују да Самош данас има највећу и најлепшу цркву у Банату.“

Први Српски народни одбор

Уочи избора делегата у местима тадашње Торонталске жупаније, у Великом Бечкереку, њеном седишту, одиграли су се догађаји кључни за даљи ток историјских дешавања и присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији и за формирање нове државе. Банаћани Торонталске жупеније су се, наиме, 31. октобра 1918. године подигли против Угарске и тог дана у Великом Бечкереку, у згради Православне општине, формирали први Српски народни одбор на тлу тадашње Угарске за целу жупанију.

Први Српски народни одбор формиран је да окупи све народне снаге у циљу остварења вековних тежњи српског народа унутар Монархије да се Банат, Бачка и Барања припоје Србији и да припреми долазак ослободилачке војске, а потом да преузме власт у граду у првим тренуцима ослобођења у Првом светском рату 1918. године. Оснивачи првог Српског народног одбора су били др Славко Жупански, др Андрија Васић, Живојин Терзин, прота Жарко Стакић, поп Драгутин Мојић, Милан Ракић, Паја Ристић, Светозар Исаковић и Јефта Гаврић.

Наводи да, иако је његов прадеда, делегат Велике народне скупштине у Самошу, био веома поштован човек, коме су се сви из породице, као и многи из села, знали обратити за савет, није за делегата Велике народне Скупштине у Новом Саду изабран у свом родном селу него је у суседном селу у Добрици.

„Прадеда Шандор, тако су га звали сви, био је интелигентан, напредан и смирен човек. Умирујуће је деловао на све људе и знао је да смири човека“, наводи Радислав Кочоба.

„Памтим га добро јер сам имао 15 година када је умро. Био је кошчат човек, више ме је подсећао на неког брђанина него на Лалоша. Био је глава породице. У његовој кући су живеле три-четири генерације породице Кочоба –  тада је размак у генерацијама био само 20-25 година јер се рано женило и удавало –  и сви су од њега тражили савет за све. Сећам се, и мој деда Емил, који је рођен 1905. године и рано је остао без оца, често је ишао код прадеде, који му је био стриц, да тражи савет кад је, примера ради, желео да прода коња или да купи земљу, која је у породици била јако цењена и, по учењу прадеде Шандора, никад није била за продају јер требало да прехрани породицу и ишколује децу.

Прича да је Александар Кочоба у Самошу имао земљу и виноград, и олајницу, долап, где се млео рицинус, који се тада производио у Банату. Тај камен, наводи наш саговорник, сачуван је и данас у Самошу, стављен је у амбар да би се запамтило да је тамо некада била и олајница.

„Прадеда се бавио и трговином. У Добрици је имао две радње. Волео је Добрицу, а волели су и њега мештани. Тамо се и оженио Маријом, баба Мацом, како смо је звали у породици, и у Добрицу је касније удао своју кћерку Иванку, док се његов син Александар, кога су такође звали Шандор, оженио у Самошу и живео у кући поред очеве и имао је два сина, Анђелка и Николу. Због великог поштовања, угледа и карактера, прадеда је у Добрици био изабран за једног од три делегата села за Велику народну скупштину у Новом Саду“, наводи Кочоба.

Добрица је имала три делегата у Великој народној скупштини: Јоцу Ракиџића, Александра Кочобу и Живојина Касапиновића. Изабрани су на народном збору у селу. Јер делегате за Велику народну скупштину нису кандидовале политичке странке, иако су постојале и биле активне, него народ, што је такође једна од чињеница које указују на демократичност Велике народне Скупштине, како то напомиње наш саговорник.

Александар Кочоба умро је 13. априла 1962. Сахрањен је у Самошу. Његова супруга Марија надживела га је 25 година, умрла је у 98. години.

Ержебет Марјанов

Позив потомцима посланика Велике народне скупштине

Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, Музеј Војводине и „Дневник” позивају грађане Војводине, а посебно потомке посланика Велике народне скупштине, која је одржана у Новом Саду 25. новембра 1918. године и на којој је донета историјска одлука о присаједињењу војвођанских области Краљевини Србији,  да се јаве и заједно испричамо приче о актерима тог великог историјског догађаја.