„Dnevnik” istražuje: Sećanje na Aleksandra Kočobu, delegata Velike narodne skupštine 1918. godine

U vreme Austrougarske Samoš je, poput ostalih mesta u tom delu Banata, pripadao Torontalskoj županiji, sa sedištem u Velikom Bečkereku, današnjem Zrenjaninu. Početkom 1900. godine selo je imalo 538 kuća i 2.462 stanovnika. Jedan od njih je bio Alaksandar Kočoba (1886–1962) delegat Velike narodne skupštine u Novom Sadu 25. novembra 1918. godine koja je donela istorijsku odluku o otcepljenju Banata, Bačke i Baranje od Ugarske i ujedinjenju s Kraljevinom Srbijom.

Kuća Aleksandra Kočobe, očuvana od zuba vremena, još stoji u Samošu na desnoj strani Ulice Vuka Karadžića 2. Ta činjenica da je kuća izgrađena na desnoj strani ulice naizgled nije bitna, ali naš sagovornik, kome je Aleksandar Kočoba bio pradeda-stric, smatra važnim jer, kako objašnjava, svedoči o tome odakle su se porodice doselile u Samoš, iz Čavoša ili su iz Sečnja, koji su starosedeoci sela.

„Roditelji Aleksandra Kočobe, otac Georgije i mati Pijada, kao i cela velika porodica Kočoba, potiču iz Čavoša“, priča Radislav Kočoba, penzionisani geolog iz „Naftagasa„, koji, kako kaže, često odlazi u Samoš da obiđe grobove predaka.

„Samoš su zapravo osnovali Čavošani i naselili se na desnoj strani sela. Kasnije su došli ljudi iz Sečnja, koji su podigli kuće na levoj strani sela. I jedni i drugi su doneli svoje ikone s ikonostasa, koje su u početku smeštene u malu bogomolju, i napravili groblje, Čavošani s desne strane Samoša, Sečanjci s leve. Ikone su danas na crkvenim tronovima. Svi primećuju da Samoš danas ima najveću i najlepšu crkvu u Banatu.“

Prvi Srpski narodni odbor

Uoči izbora delegata u mestima tadašnje Torontalske županije, u Velikom Bečkereku, njenom sedištu, odigrali su se događaji ključni za dalji tok istorijskih dešavanja i prisajedinjenje Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji i za formiranje nove države. Banaćani Torontalske župenije su se, naime, 31. oktobra 1918. godine podigli protiv Ugarske i tog dana u Velikom Bečkereku, u zgradi Pravoslavne opštine, formirali prvi Srpski narodni odbor na tlu tadašnje Ugarske za celu županiju.

Prvi Srpski narodni odbor formiran je da okupi sve narodne snage u cilju ostvarenja vekovnih težnji srpskog naroda unutar Monarhije da se Banat, Bačka i Baranja pripoje Srbiji i da pripremi dolazak oslobodilačke vojske, a potom da preuzme vlast u gradu u prvim trenucima oslobođenja u Prvom svetskom ratu 1918. godine. Osnivači prvog Srpskog narodnog odbora su bili dr Slavko Županski, dr Andrija Vasić, Živojin Terzin, prota Žarko Stakić, pop Dragutin Mojić, Milan Rakić, Paja Ristić, Svetozar Isaković i Jefta Gavrić.

Navodi da, iako je njegov pradeda, delegat Velike narodne skupštine u Samošu, bio veoma poštovan čovek, kome su se svi iz porodice, kao i mnogi iz sela, znali obratiti za savet, nije za delegata Velike narodne Skupštine u Novom Sadu izabran u svom rodnom selu nego je u susednom selu u Dobrici.

„Pradeda Šandor, tako su ga zvali svi, bio je inteligentan, napredan i smiren čovek. Umirujuće je delovao na sve ljude i znao je da smiri čoveka“, navodi Radislav Kočoba.

„Pamtim ga dobro jer sam imao 15 godina kada je umro. Bio je koščat čovek, više me je podsećao na nekog brđanina nego na Laloša. Bio je glava porodice. U njegovoj kući su živele tri-četiri generacije porodice Kočoba –  tada je razmak u generacijama bio samo 20-25 godina jer se rano ženilo i udavalo –  i svi su od njega tražili savet za sve. Sećam se, i moj deda Emil, koji je rođen 1905. godine i rano je ostao bez oca, često je išao kod pradede, koji mu je bio stric, da traži savet kad je, primera radi, želeo da proda konja ili da kupi zemlju, koja je u porodici bila jako cenjena i, po učenju pradede Šandora, nikad nije bila za prodaju jer trebalo da prehrani porodicu i iškoluje decu.

Priča da je Aleksandar Kočoba u Samošu imao zemlju i vinograd, i olajnicu, dolap, gde se mleo ricinus, koji se tada proizvodio u Banatu. Taj kamen, navodi naš sagovornik, sačuvan je i danas u Samošu, stavljen je u ambar da bi se zapamtilo da je tamo nekada bila i olajnica.

„Pradeda se bavio i trgovinom. U Dobrici je imao dve radnje. Voleo je Dobricu, a voleli su i njega meštani. Tamo se i oženio Marijom, baba Macom, kako smo je zvali u porodici, i u Dobricu je kasnije udao svoju kćerku Ivanku, dok se njegov sin Aleksandar, koga su takođe zvali Šandor, oženio u Samošu i živeo u kući pored očeve i imao je dva sina, Anđelka i Nikolu. Zbog velikog poštovanja, ugleda i karaktera, pradeda je u Dobrici bio izabran za jednog od tri delegata sela za Veliku narodnu skupštinu u Novom Sadu“, navodi Kočoba.

Dobrica je imala tri delegata u Velikoj narodnoj skupštini: Jocu Rakidžića, Aleksandra Kočobu i Živojina Kasapinovića. Izabrani su na narodnom zboru u selu. Jer delegate za Veliku narodnu skupštinu nisu kandidovale političke stranke, iako su postojale i bile aktivne, nego narod, što je takođe jedna od činjenica koje ukazuju na demokratičnost Velike narodne Skupštine, kako to napominje naš sagovornik.

Aleksandar Kočoba umro je 13. aprila 1962. Sahranjen je u Samošu. Njegova supruga Marija nadživela ga je 25 godina, umrla je u 98. godini.

Eržebet Marjanov

Poziv potomcima poslanika Velike narodne skupštine

Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, Muzej Vojvodine i „Dnevnik” pozivaju građane Vojvodine, a posebno potomke poslanika Velike narodne skupštine, koja je održana u Novom Sadu 25. novembra 1918. godine i na kojoj je doneta istorijska odluka o prisajedinjenju vojvođanskih oblasti Kraljevini Srbiji,  da se jave i zajedno ispričamo priče o akterima tog velikog istorijskog događaja.