Зелени фонд – мртво слово на папиру
О томе како се финансира животна средина на локалу, како се троши и куда иде еко-динар, на који начин привреда поштује стандарде у области заштите животне средине и како се обрачунава еколошка такса говорило се у Медија центру Војводине на панел-дискусији „Финансирање животне средине – реалност и перспективе”.
На та, али и друга питања, покушали су да одговоре потпредседник Одбора за животну средину AmCham-a и представник компаније „Горење” за заштиту животне средине Драган Дилпарић, помоћница начелнице Градске управе за заштиту животне средине мр Драгица Бранковић, истраживач и експерт Еколошког центра „Станиште”, као и новинари из Удружења новинара „Еко-вест”.
– Кључно питање које треба да се отвори јесте за шта се користи новац који је прикупљен од накнаде за загађење животне средине, сматра Драган Дилпарић. – У овом тренутку све накнаде које све друштвено одговорне компаније плаћају иду у buyеt Републике Србије, самим тим Министарство за заштиту животне средине, које је формирано пре годину и по, нема додира с тим новцем. Подсетићу вас на т да су све накнаде које се прикупе на име заштите животне средине намењене отклањању и предупређењу евентуалне штете која ће настати нечијим чињењем. Нови Закон о накнадама за коришћење јавних добара предвиђа да све накнаде буду у buyеtu и да се из њега дели новац. Међутим, изменама и допунама Закона о заштити животне средине из 2016. године имамо дефинисан Зелени фонд, али он је и даље мртво слово на папиру и самим тим зелени динар се изгубио.
Мр Драгица Бранковић је у свом обраћају подсетила на то да се у нашем граду још од 1995. године прикупља еко-динар. Како је казала, узима се динар по квадратном метру када су у питању стамбени објекти, а три по квадрату када је реч о пословним просторима.
– Поносни смо на чињеницу да се у Новом Саду тај новац користи у складу са законом, транспарентно, ефикасно и наменски – објаснила је Драгица Бранковић. – Проблеми су више пута дефинисани као најзначајнији и ради се на томе да се они реше у догледно време. Нови Сад нема санитарну депонију, као ни централни уређај за пречишћавање отпадних вода. Они захтевају значајне своте новца. За њихову реализацију Град, осим из свог buyеta, покушава да обезбеди новац и из других извора.
О томе куда одлази еко-динар из локалних самоуправа говорио је новинар и уредник пројектних издања у Магазину „ЕКОлист” Милисав Пајевић, представљајући резултате истраживања у појединим општинама. Он је нагласио да локалне самоуправе углавном не желе да причају о томе, те да су грађани слабо информисани о томе на шта се троше паре које се скупљају за еколошка питања.
Текст и фото: В. Бијелић